„У залудници круним време... Куд год кренем, шта год да радим, све је само рубно стање... Полако, али сигурно одустајем“... Све ово и још понешто написах и послах некоме као део поруке... И добих одговор: „Нема одустајања, јер би тако одустала од себе“... И као да ми тих неколико речи отворише вратанца иза којих је Ваш рад Мирославе, баш као и рад Мирослава Б Душанића и Мирослава Тодоровића... Као тројство Мирослава које даје снагу да се иде даље, да се корача, да се опстаје упркос свему и можда у име свега...И ево да закорачим, можда буде вајде, а ако и не буде бар нећу моћи себи да приговарам да нисам покушала.Пребирем по рукописима који су несређени, који су спаковани у разним фасциклама ове скаламерије, насумично издвајам са надом да ће имати шта да се пребере...
Шта
ти је човек...
Од
сепета до самара,
корак
по корак под теретом,
сам
натовари, сам тегли,
узбрдо,
низбрдо,
клеца,
пада, подиже се са колена,
вуче,
носи, стиска, трпи,
у
јарму морања скапава,
премешта
са једног рамена на друго,
ниоткуд
олакшице,
издаје
снага,
трепери
свака жила ко струна,
од
шкргута испадају зуби
и
језик се рачва,
и
чвори, да се не опсује,
