Да ли је Ђаво – далеко му лепа кућа – постао јунак у циркусу усамљености, попришту писца, зато што је Бог- како пише Сиоран – ’све изабрао за нас, па и кравате’? Из потребе за сабраношћу, – како пише Сиоран – ’отпослао је Бога, решио се последњег наметљивца’.
“Без Бога све је ништавило. А Бог? Врховно ништавило.”
У једном од бројева Посебне породичне заветине, донет је избор текстова о непоменику у народној традицији, као и избор текстова из дела једног савременог писца, широкој читалачкој публици скоро непознатог. Тај писац је имао амбицију да пишући биографију ђавола, напише књигу о обрнутој повести цркве. О свему се може писати. Не може нико забранити писање о обрнутој повести цркве. Таквих књига у српској уметничкој прози нема много…
Постојао је циркус усамљености, постоји и овог тренутка, постојаће увек, изгледа. У том циркусу све је могуће. У том циркусу, Сиоран, на пример, ’Ношен расплинутошћу, качи(м) се ма и за најмању тугу као за даску спаса’. У том циркусу, ’кад анђео ходи, ђаво му се крије у сенци. Кад ђаво ходи, анђео му се крије у сенци’.
Препирача је било и биће. Неке писце ће импресионирати само Ђаво, неке само Бог, само човек, ређе – Свечовек.
Свечовек? Свечовека један златоусти богослов описује као ’мајку Луциферову, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину’....................
Видети више:
http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5/
