...Говорим о бетону... Ругам се... тумачима
катедарским... Бетонска плоча је иста као пре пет, десет,
педесет лета...Бетонски стубови културе још се држе, бетонски
лукови...Много фини и начитани. Аналитични.
Акрибични. Пробрани... То су они...Дресирани од малих ногу...
Читавог дана околишим око бетона, око тешко
ухватљивих, већ позеленелих бетонских кошуљица...
*
Као пресађени фикус, примио се страх.
Киша тихо пада.
Небо је пуно знамења, гора је болесна. Киша тихо
пада...
Бојим се мрака и тмастих облака, крволочних паса
пуштених са ланца...
Момци не разговарају. Не умеју. Лају.
Сиротиња све дубље улази у немост.
Сви хоће џабе, али нема џабе ни код бабе!
Телефонирао сам Стени...Лукави мали људи и
песници склони шићару нису моје друштво.
Киша тихо пада. Кишо, тихо падај!
Гракћу гавранови на западу, небески поштари...
Мирослав Лукић: Русаљ стр, 20,
Библиотека Мала заветина
Коло прво, Књига 3. - Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2008, стр. 68
____________________
Изјава песника за наш блог:
Први пут објављено у истоименој књизи, штампаној као библиофилско издање.....1999.)
Русаљ спада у моје скоро непознате, те према томе и непротумачене књиге. Тако не може бити, тако не сме да остане. У српској књижевности, као и у српском друштву, још увек дејствује Фабрика лутака, монструозног Групулекса.
Та Фабрика производи бетон, који треба разбијати и експлозивом и ћускијама. Ко данас разбија тај нељудски и свакако неуметнички бетон? ...
