УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 20. октобар 2015.

Поздрав из Крагујевца и околине од Наде Петровић

„У залудници круним време... Куд год кренем, шта год да радим, све је само рубно стање... Полако, али сигурно одустајем“... Све ово и још понешто написах и послах некоме као део поруке... И добих одговор: „Нема одустајања, јер би тако одустала од себе“... И као да ми тих неколико речи отворише вратанца иза којих је Ваш рад Мирославе, баш као и рад Мирослава Б Душанића и Мирослава Тодоровића... Као тројство Мирослава које даје снагу да се иде даље, да се корача, да се опстаје упркос свему и можда у име свега...И ево да закорачим, можда буде вајде, а ако и не буде бар нећу моћи себи да приговарам да нисам покушала.Пребирем по рукописима који су несређени, који су спаковани у разним фасциклама ове скаламерије, насумично издвајам са надом да ће имати шта да се пребере...



Шта ти је човек...

Од сепета до самара,
корак по корак под теретом,
сам натовари, сам тегли,
узбрдо, низбрдо,
клеца, пада, подиже се са колена,
вуче, носи, стиска, трпи,
у јарму морања скапава,
премешта са једног рамена на друго,
ниоткуд олакшице,
издаје снага,
трепери свака жила ко струна,
од шкргута испадају зуби
и језик се рачва,
и чвори, да се не опсује,
да се не богоради,
да не проговори,
оно што је од бога
то је и од људи,
треба да се издржи,
до краја одради,
једино кад дођу задушнице,
спусти празну торбу крај гробова,
напуни дланове чистим образима,
тек толико да душу одмори...


И гладник и жедник


Он се преселио на брдо,
сад тамо чува облаке по ливади неба,
нит отава његова, нит његово стадо,
нит прима плату, нит му плата треба,
гладаник, а залогај преко језика не стави,
жеданик, а на непца не осети ни мед ни чемер,
никоме не смета, нити му ко на пут стаје,
загледан у дланове који се љуште,
са којих се скида свлак жуљева,
једино му тегобно што не може да обгрли
оно што под брдом укровљено остави...
А ја? Ма добро сам, никада боље,
огрнута заборавом бауљам кроз тишину,
иако ми из дана у дан све теже,
као да неко на грбину воденично камење товари,
као да ме слепи и хроми гурају ил’ преко амбиса воде,
док спадају храсте од учвореног корбача...
Свега имам јер ништа ми не треба,
у ћутању васцели живот прође,
отежало једино што изгубљену реч не нађох
док кроз пустодолину села милоште додолим.
Добро је, мрморим на сваком кораку,
добро док има и горе.



Добро је...

Док товарим нико не пита можеш ли,
док трпим никога није брига имам ли,
док вучем никог да погура,
када ћутим нико да ме разговори,
више се и не љутим, за свађу треба двоје,
кад пођем нико да ме напрти,
кад стигнем сама себе распртим,
где год да кренем само сенка ме прати,
куд год да стигнем она ме престигне
и дочека...
Тако је откад је света и века,
говорили су док су говорили,
сад заћутали, немам коме да мисли натукнем,
празним длановима се не рукује, и томе су ме учили,
али,  и кад су пуна наручја нигде никога да се рукујем.
Окрећем се ко ветрушка, треперим ко трепетљика,
свуд око куће празна кућишта,
заборавила бих како човек изгледа
да није слика обешених по чађавим зидовима...
А опет, добро је, добро, док се и то има...

Врљика

Врљика, то није прут, ни мотка, баскија, још мање проштак, а није ни колац.
Прутом дете, мотком жену, ако заслужи, ако те пред светом пљуне. Проштаком комшију, коцем за увреду тешку. Можеш кога оћеш, али у апс ће те, ил ће да ти врне. Како год погледаш, са које год стране, ни од чега ти од овог нема леба, а може да буде и греота. Али ако омлатиш и оплавиш врљиком, ти чист ко суза. Кажу: Заслужио. Онај ко је модар, његова и срамота.'


Јектање

Јектање није само плач ни плакање, нарицање, набрајање, кад у грудима што отежа да се олакша, кад се препуни да се одаспе од туге. Више је од суза, понекад их и нема, више је од бола.
Бол у сећању бива и мине, а јектање остаје.
Јектање је избацивање угрушане туге.
После плача човеку лакше, после јектања дуго нема олакшице.
Оном који јекће нико не може да помогне. Може једино да се придружи и да истиха, подаље, плаче.



Дртина

Дртина, то није старац, старкеља, крпа укишељена, нити је крмељива псина, олињали вук без зуба што би да уједа, нису му очи на вр’ главе, нит загледа, не прикрада се, ни геља, ни гељуцка, но се вуче ко пребијено куче, сваком засмета. Коцем би га да није греота, онако олињалог, превремено изанђалог, метком би га да није штета за зрно, чак и ушице од тупе секире срамота да се опогане.
Матора дртина је дрчна на младо, зелено. Пупољак би да убере, у ревер да га стави. Руке му се не тресу једино кад паре броји. Још мало па не може на ноге да стоји, па би тео да прилегне у меке перине.
Познаћеш га по томе што пита што му не приличи, а жена пред питањем згађена, после дужег времена, остане без речи.



Самотиња и самовање

У самотињу не допире ни самовање... Тешке се, претешке, мисли које се оћуте, наслоне на врата, да се у свет не гвирне... Одатле ни веверица орахом да се погодити, нит проштаком довратак разломи, преполови, нит располути...
Све се под ребрима утрапи пре но што се немоћ и страх удоми..

  

Једно од писама које сам некада некоме писала... Има их тушта и тма... За сада упоредну преписку немам дозволу да објавим, а нисам ни сигурна вреди ли што да сакупљам и да буде на једном месту... Наиме, понекад ми се чини да је целокупно писаље залуд... Па самим тим и скупљање и разврставање... Понекад одлучим да одустанем... Понекад... А сада део писма:


10. април 2010

Ајд’ да кренемо, наврат - нанос... Ионако, како сам кренула, све може на нос да ми изађе, ил’ о главу да се обије... Јадна глава... Ал’ јадно и тело крај блесаве главе...
Кажеш слобода... А шта ти је то?... Оно кад се куче откине од ланца па прву бандеру запиша, или кад изношену носиљу избациш из кавеза, а она се уплаши од глисте, макне корак два и усере од страха?...
Да ли је слобода то да сваком у сваком тренутку можеш, газећи по црвеном тепиху, уз химну, Боже правде, или Боже неправде, да опсујеш матер, као доказ да си у демократији?... (Еј мој Боже, а где је она заповест да се твоје име не узима узалуд?)... Да ли је то правда, или правда са демократијом преплетена као кићанка на потенцијалном овну предводнику?...
Или је слобода када рехабилитујеш оне по партијској дужности, да би они одузели слободу онима са којима су до јуче раме уз раме, слободни били да раде шта хоће, коме хоће, колко хоће и кад хоће?...
Или је слобода то што сад имам могу, имам де, ал немам с ким... А и кад би нашла с ким он не би имао с чим?... Или је слобода кад не знаш де, ни с ким, ал имаш с чим?... Еј, де ти ја одо... У тешку карачину по принципу " Учи ма мајко, карај ме..."
Је ли слобода кад се кријем да попушим , да попијем, да опсујем, да живим?..
Или је слобода слободан пад из авиона без падобрана?... 
Бем ти загарантовану слободу где ја немам основно право да преживим...
Бем ти слободу, кад сањам о оном новом затвору где се има кревет, загарантованих осам сати спавања, писаћи сто и столица, два сата шетње... И још си у соби сам да ти нико не хрче...

      == из рукописа, који дуго путују према издавачима, оних давно написаних и оних у настајању.

1 коментар:

ТАЛОГ

ТАЛОГ
алманах за живу традицију, књижевност и алхемију

Алманах посвећен

Алманах посвећен
неговању успомене на Мику Аласа

Популарни постови