среда, 15. фебруар 2012.

МОЛИТВА У МАЛОЈ ТОПЧИДЕРСКОЈ ЦРКВИ / Исидора Секулић

(одломак)
Црн барјак на зиду једне куће у М.

VIII
Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим
јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина
да сам  као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

(Из ч. Хришћанска мисао, 1940)

среда, 18. јануар 2012.

Јелена Ранђеловић: СКРАЈНУТИ ПИСАЦ СТОЈАН ЖИВАДИНОВИЋ



 
Јо­во Ба­јић, Бле­сак и за­бо­рав. Ал­те­ра, Бе­о­град 2011.

Јелена Ранђеловић

По­ста­нак и жи­вот сва­ке гра­ђе­ви­не, као и њен од­нос пре­ма на­се­љу у ко­ме је по­диг­ну­та, че­сто но­се у се­би сло­же­не и та­јан­стве­не дра­ме и исто­ри­је. Та­ко је и са згра­дом За­ви­чај­ног му­зе­ја, од­но­сно ку­ћом Жи­ва­ди­но­ви­ћа у Со­ко­ба­њи. Не­у­мит­ност вре­ме­на и про­ла­зно­сти од­не­ла би ову тај­ну со­бом и пре­да­ла је за­бо­ра­ву да је пи­са­на реч Јо­ва Ба­ји­ћа ни­је са­чу­ва­ла у књи­зи Бле­сак и за­бо­рав.
Књи­зи је до­дат под­на­слов „Књи­жев­ник Сто­јан В. Жи­ва­ди­но­вић (1889 – 1941)“ и ти­ме је де­фи­ни­сан њен пред­мет. Сам пред­мет де­ла је, ме­ђу­тим, ви­ше не­го сло­жен. То се уоча­ва већ са пр­вом це­ли­ном Бле­ска и за­бо­ра­ва и пр­вом ре­че­ни­цом књи­ге:
„По­ред књи­жев­ни­ка Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, со­ко­бањ­ски Жи­ва­ди­но­ви­ћи да­ли су још не­ко­ли­ко љу­ди ко­ји су оста­ви­ли траг не са­мо у ло­кал­ној исто­ри­ји ши­рег со­ко­бањ­ског за­ви­ча­ја не­го и у исто­ри­ји

недеља, 16. октобар 2011.

Судбине: ЛАЗА ЏЕЛУТАН / Б. Тукадруз


Слика једног италијанског фотографа. Препопрука Фејсбука.
Знак препознавања

Шесдесетих, када је почело одсељавање у градове, Лаза Џелутан је имао најбољи и највећи виноград у М. Казан за печење ракије. Пивница му је била у самом винограду. Живео је са женом и старијим сином; нису имали пород. Млађи син му се призетио код Раде Нене. И онда је почела парница; старији син се разводио од жене; морао је да јој исплати - све оно што је стекла. Почео је да распродаје имовину, и све ја распродао : кућу, њиве, виноград. Виноград је скупо продао млађем сину. Отишао је са старијим у Банат; тамо су купили имање. Ретко су стизале вести о њима. Син му се, кажу, оженио, добио пород. А Лазар је нашао неку млађу жену, јер му је у међувремену жена умрла. Понеке детаље знам, јер је Лазар био пријатељ и са мојим дедом и са мојим оцем. Био је и наш ортак у воденици у Ш. Једном је и навратио са том другом женом у нашу кућу. Била је млађа од Лазара можда и двадесет година, лисичијег изгледа. Лукава. Имала је сина. Лазар се поделио са старијим сином, и свој део је преписао другој жени... Како га је она касније отерала и зашто - не знам. Када се осамдесетих, поново, последњи пут појавио у родном месту, дошао је као просјак, у ритама. И није то скривао. Млађи син, наравно, није хтео да га прими и издржава, али му је допустио да може да живи неко време у пивници у  винограду. Пар пута је навраћао у нашу кућу; давали су му да једе и да пије; молио је оца да му напише молбу општини за социјалну помоћ. И нудио се да спава у штали и да служи. То је мој отац одбио... Лутао је после тога као авет селом, спавао по напуштеним салашима, плашио малу децу... Добио је неку симболичну цркавицу од општине и убрзо умро... Да ли на неком од салаша или под туђим плотом, не знам... Сећао сам се тога човека, док је био у снази, из најранијег детињства. Често је навраћао код нас; увек је био срдачан...

понедељак, 26. септембар 2011.

Прва штампана књига Марка Стојкића

Post Scriptum уредника Сајта МАДОНЕ ОДЈЕКА


Стојкићева књига као илустрацију на корицама има Џејмса Енсора слику Интрига. Збирка Стојкићева садржи песме подељене у четири циклуса: Кућа на песку, Баханалије, Лаки болови, Бели лептири несанице. Књига је посвећена Јелени. Отвара се цитатима, стиховима Јоргоса Сефериса, Саше Јеленковића и покојног Миодрага Станисављевића. ..




понедељак, 10. јануар 2011.

Ђаволи, ипак, одлазе, мајмуни долазе


Да ли је Ђаво – далеко му лепа кућа – постао јунак у циркусу усамљености, попришту писца, зато што је Бог- како пише Сиоран – ’све изабрао за нас, па и кравате’? Из потребе за сабраношћу, – како пише Сиоран  – ’отпослао је Бога, решио се последњег наметљивца’.
“Без Бога све је ништавило. А Бог? Врховно ништавило.”
У једном од бројева Посебне породичне заветине, донет је избор текстова о непоменику у народној традицији, као и избор текстова из дела једног савременог писца, широкој читалачкој публици скоро непознатог. Тај писац је имао амбицију да пишући биографију ђавола, напише књигу о обрнутој повести цркве. О свему се може писати. Не може нико забранити писање о обрнутој повести цркве. Таквих књига у српској уметничкој прози нема много…
Постојао је циркус усамљености, постоји и овог тренутка, постојаће увек, изгледа. У том циркусу све је могуће. У том циркусу, Сиоран, на пример, ’Ношен расплинутошћу, качи(м) се ма и за најмању тугу као за даску спаса’. У том циркусу, ’кад анђео ходи, ђаво му се крије у сенци. Кад ђаво ходи, анђео му се крије у сенци’.
Препирача је било и биће. Неке писце ће импресионирати само Ђаво, неке само Бог, само човек, ређе – Свечовек.
Свечовек? Свечовека један златоусти богослов описује као ’мајку Луциферову, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину’....................

Видети више:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5/

уторак, 14. септембар 2010.

ČITANJE OCA / Zoran M. Mandic

ČITANJE OCA

(recenzija za objavljivanje neprozirnog rukopisa)

Oca sam neretko čitao u metaforama
priča o majci
Začudio sam  nejaku Poeziju
Opisom
fotografije sa nadgrobnog spomenika
Kravata moga oca
Naslov je eseja objavljen u
novosadskom Dnevniku
Reč je više o literaturi
U praznoj rubrici sećanja napisah
Oca nisam upoznao
Rano je otišao da bi me vodio na izlet u
Budućnost ...........