 |
Слика једног италијанског фотографа. Препопрука Фејсбука.
Знак препознавања |
Шесдесетих, када је почело одсељавање у градове, Лаза Џелутан је имао најбољи и највећи виноград у М. Казан за печење ракије. Пивница му је била у самом винограду. Живео је са женом и старијим сином; нису имали пород. Млађи син му се призетио код Раде Нене. И онда је почела парница; старији син се разводио од жене; морао је да јој исплати - све оно што је стекла. Почео је да распродаје имовину, и све ја распродао : кућу, њиве, виноград. Виноград је скупо продао млађем сину. Отишао је са старијим у Банат; тамо су купили имање. Ретко су стизале вести о њима. Син му се, кажу, оженио, добио пород. А Лазар је нашао неку млађу жену, јер му је у међувремену жена умрла. Понеке детаље знам, јер је Лазар био пријатељ и са мојим дедом и са мојим оцем. Био је и наш ортак у воденици у Ш. Једном је и навратио са том другом женом у нашу кућу. Била је млађа од Лазара можда и двадесет година, лисичијег изгледа. Лукава. Имала је сина. Лазар се поделио са старијим сином, и свој део је преписао другој жени... Како га је она касније отерала и зашто - не знам. Када се осамдесетих, поново, последњи пут појавио у родном месту, дошао је као просјак, у ритама. И није то скривао. Млађи син, наравно, није хтео да га прими и издржава, али му је допустио да може да живи неко време у пивници у винограду. Пар пута је навраћао у нашу кућу; давали су му да једе и да пије; молио је оца да му напише молбу општини за социјалну помоћ. И нудио се да спава у штали и да служи. То је мој отац одбио... Лутао је после тога као авет селом, спавао по напуштеним салашима, плашио малу децу... Добио је неку симболичну цркавицу од општине и убрзо умро... Да ли на неком од салаша или под туђим плотом, не знам... Сећао сам се тога човека, док је био у снази, из најранијег детињства. Често је навраћао код нас; увек је био срдачан...
