SEDAM MALIH BISERA
(Tekst Zorana M. Mandića, koji je kao predsednik žirija književne nagrade LENKIN PRSTEN pročitao u Domu kulture Srbobran 19. novembra 2009. godine na dodeli iste nagrade BLAGOJU SVRKOTI za 2009. god.)
Tumačenje poezije oduvek je bio težak i složen zadatak za sve, pa čak i za one koji su se i u antičkoj eposi, prihvatali tog posla. Savremenici će reći da ni danas, vreme koje je obeležila tzv. postmoderna sa svojim brzim i raznotonim književnim smenama, ne postoje pouzdani normativi za njeno tumačenje. Neupućenost u te poetiške i aksiološke teškoće povukla je u ambis grešenja i grešaka mnoge tumače, a najviše one sklone ejronskom fingiranju i donošenju lakomislenih ocena. Na tim mukama se, evo četvrtu godinu, nalaze i članovi žirija književne nagrade LENKI N PRSTEN, koja je u Srbobranu ustanovljenja kao jednogodišnja oda i priznanje za objavljenu, da upotrebimo Vinaverov superlativ “najlepšu” ljubavnu pesmu na srpskom jeziku. Suština tih muka seže od množine kompleksnosti uvida do jednine mete tj. odabira najlepše, kako je to u jednom od svojih tekstova zapisao Miodrag Pavlović, glasne pesme savremenog srpskog pesništva, a koju treba prstenovati imenom LENKE, najmlađe kćerke starobačkog veleposednika i darodavca Lazara Dunđerskog i bliskog prijatelja pesnika Laze Kostića, koja je 21. novembra 1895. godine umrla u Pešti, u cvetu mladosti, u 25-toj godini života od tifusne groznice. Istoričari su zabeležili da je prelepa Lenka preminula, samo, dva meseca nakon Lazinog venčanja sa Somborkom Julijanom Palanački, ali i podatak da je Laza Kostić prvi stih “ Oprosti, majko sveta, oprosti “ svoje poslednje labudove pesme SANTA MARIJA DELA SALUTE napisao osam godina posle Lenkine smrti ustoličivši je tim lirskim tkanjem na tron muza velikih, očaravajućih i povlašćenih pesničkih inspiracija Muke žirija LENKINOG PRSTENA, u izvesnom smislu, vezane su za imena i kredibilitet njegovih prethonih laureata: Matije Bećkovića, Vojislava Karanovića i Aleksandra Lukića, uz njih i svih onih koji su se našli u njegovom užem slavodobitničkom izboru, ali još više od toga, za integritet pesme, koji je svojom prirodom kruniše Lenkinim imenom. Ni malo lakše nije bilo ni ove godine. Pređen je dug i krivudav put kojim je žiri išao kroz ulice i sokake brojnih: književnih časopisa (Letopisa matice srpske, Zlatne grede, Koraka, Braničeva, Kvartala, Polja, Povelje), pesničkih knjiga, dodataka za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje: Politike, Večernjih novosti, Danasa, sajtova i blogova, kako u Srbiji, tako i u njenim nacionalnim i jezičkim dijasporama i enklavama u svetu. I, da se našalim, parodirajući jednu pesmu – žiri je išao, pratio, čitao, a put, iako je bio dug – žiri je, ipak, uspeo da na njemu zatvori najuži Lenkin krug. U tom krugu našle su se pesme: Tanje Milutinović, Radivoja Šajtinca, Tanje Kragujević, Mirjane Kovačević, Snježane Romčević i Blagoja Svrkote.Nakon zatvaranja magičnog Lenkinog kruga žiri je jednoglasno doneo odluka sa se SEDAM MALIH PESAMA somborskog pesnika i profesora književnosti BLAGOJA SVRKOTE (1948) ovenča LENKINIM PRSTENOM.
I, evo, mi smo ovde pred Vama, kao pred porotom. Polažemo (o)lako nesvodivi pesnički račun sa dubokim jednoglasnim uverenjem da nismo izneverili ni Srbobran, ni Vas, ni Lazu Kostića ni Lenku Dunđerski.
U osvrtu na nagrađenu liriku SEDAM MALIH PESAMA, i pored va\nog i mudrog upozorenja Isidore Sekulić da se u poeziji «sve analize pretvaraju u prah” – nglasiću da su Sedam malih pesama Blagoje Svrkote metaforički ispisane grafitom tog imaginarnog praha, pa otuda i suvišnost od prevelikog straha iz Isidoring upozorenja vezanog za staromodni mit analize. I šta to bilokoja analiza ima da traži u ljubavnoj poeziji, ako se zna da je prava ljubavna pesma ogledalo duše i govora pesnikovog srca? Svrkota je u Sedam malih pesama, na malom prostoru distiha, vešto imaginirao savez simboličkih i lirskih naboja sažimajući u njima ona jezička i metrička umeća i alate bez kojih je nemoguće pevati o ljubavi, a da u tom pevanju ritam i melodija pesme ne izviru i ne uviru, kao sfere harmonija sfera o kojoj piše Hegel u pokušaju da sa filozofskog stanovišta definiše fenomen muzike i muzičke umetnosti, jedno iz drugoga. U kontekstu pesme neadresiranog obraćanja deporsonalizovanom liku žene Svrkota je taj dirljivi monolog oslobodio od uticaja, koji dopirući iz polja samo ličnog ( i preličnog) emocionalnog stanja, devalviraju sliku univerzalne ljubavne paradigme. I njeno, kako on to slikovito ističe, postojanje “negde na pragu” života, tamo gde se govor srca ne razvija kroz sitne otkucaje i otiske pulsirajuće relacije između polifone prirode sna i jave. Iz Sedam malih pesnama pesnikova duša i srce svetle svojim unutrašnjim bleskom. I vrtoglavicom, koja se stapa sa zracima tajne. Uvek i zauvek, kao prvi put, kao metafora erosa lepršavog bola, kao maštovita retorička zamenica za snove, kao razmena muzike talasa u talasima osećanja, kao pesama Ti i Ja, kao nevidljiva partitura lične drame na jednom od simboličkih putovanja u mitološki Misir, u kome se kao kopno i more, kao nebo i zemlja srećemo, jedno drugo nosimo, hranimo, pijemo, pevamo i oblikujemo
Ljubav, kao najviša senzacija života u Sedam malih pesama se pojavljuje i putuje kao misao, kao duh lutajuće misije onih najtananijih pulsacija, koje poput svile rastu iz ontoloških dubina ljudskog bića. Nekada, kao mali ožiljci urezani u tkanje srca, sakriveni u zenici, tamo gde se nikada ne dospeva, tamo gde su reči često uzaludne, a u nemirima uklonjeni znakovi pored puta. Tamo gde je EX PONTO, gde izmiču daljine, gubi se zvuk, boje mru u sivom – da se vidi i čuje, kako je to vapijuće zapisivao I. Andrić, ropsko krvavo srce kako kuca. Na ušću dvaju reka gde arije srca vizijama sunca pevaju pesme nad pesmama. Zato je muzika koja dopire sa koncerta Svrkotinih Sedam malih pesama redak i dragocen pesnički primer autentičnog poesisa i potvrde kako se, uz sve poznate rizike patetike i klišea, piše ljubavna poezija. Poezija u kojoj osećanja, a ne nabacane reči i versi, zapovedaju rađanjem pesme. Otuda i pravo da se jedna takva pesma, sa svojih sedam malih bisera, izdvoji i zaruči Lenkinim prstenom. .
Zoran M. Mandić
Вечерас, док стојим пред вама и пред уваженим књижевницима који су ми доделили ову награду, ову велику част, немоћан сам да сакријем радост - ненадану и искрену. У мој мали живот улази и Ленкин прстен, који ћу с великим поштовањем чувати и уз њега изнова промишљати Лазину Santa Maria della Salute.
Сто је година најлепшој и најузвишенијој песми српске љубавне лирике, да ли је исто тако лепо рећи - читав је један век вечитој химни и љубави и његовој прелепој, младој и несрећној Јелени Ленки Дунђерскoj.
Призивам у помоћ Исидору Секулић: „Та песма је велики дитирамб љубави и велика химна трагедији“. Она, велика Исидора, препознала је космичку снагу Лазине песме и у чувеном есеју дала „једно од најлепше срочених казивања о њој“.
Дозволите да, само још мало, кажем и следеће: збуњује ме и данас, и као студента књижевности ме је изненађивало, како ли је то било када су један Јован Скерлић и један Љубомир Недић, несумњиве књижевне громаде, омашили код Лазе Костића. Очито, да је био испред њих и испред свих - и у јави и у сну.
Чудно је то било, ма зачуђујуће, имали су погрешан однос према Лази и други, односно „не усуђујући се да јавно обезвреде његову поезију, књижевна јавност онога доба обезвређивала је његову личност“. Ствари су се нагло мењале и достигле „степен одушевљеног прихватања те поезије“ кад Лазе више није било. Тајна дубоког песниковог стварања отворила јс своје двери, а лепота која из тог створеног зрачи постала је свемирски глас.
Хоћу и ово да прозборим: Леп је и диван овај чин Србобрана града, када Ленкиним прстеном усрећује песнике, подстиче лиричаре да воле и да воле још више, инспирише изасланике небеских вибрација да наново откривају и да наново доживљавају најлепша људска осећања. Србобранци намерно изазивају епидемије песничке љубави, трајне дрхтаје најтананије песничке среће. Па куд ћеш лепше, лепше од лепоте.
Јелена Ленка Дунђерска је то, и она Лазина овоземаљска и она Лазина космичка, заслужила.
Ево је - шеста од 14 величанствених, дуго и пажљиво - углавном у Сомбору - припреманих и сневаних строфа најузвишеније песме, која, како то сведочи Миодраг Павловић - „јечи као оргуље и ори се као да је пева хор“:
«Она ме гледну. У душу свесну
Никад још такав не сину глед;
Тим би, што из тог погледа кресну,
Свих васиона стопила лед;
Све ми то нуди за чим год чезну',
Јаде па сладе, чемер па мед,
Сву своју душу, све своје жуде,
- сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute».
Драге Госпође и Господо,
Шта још рећи? Дивим се том бескрајном загрљају тајанствености, древности
и суптилности, тој рапсодији између сна и јаве.
Мојој беседи је крај.
Хвала вам за Ленкин прстен.
У Србобрану, 19.11.2009. Благоје Свркота
(Tekst Zorana M. Mandića, koji je kao predsednik žirija književne nagrade LENKIN PRSTEN pročitao u Domu kulture Srbobran 19. novembra 2009. godine na dodeli iste nagrade BLAGOJU SVRKOTI za 2009. god.)
Tumačenje poezije oduvek je bio težak i složen zadatak za sve, pa čak i za one koji su se i u antičkoj eposi, prihvatali tog posla. Savremenici će reći da ni danas, vreme koje je obeležila tzv. postmoderna sa svojim brzim i raznotonim književnim smenama, ne postoje pouzdani normativi za njeno tumačenje. Neupućenost u te poetiške i aksiološke teškoće povukla je u ambis grešenja i grešaka mnoge tumače, a najviše one sklone ejronskom fingiranju i donošenju lakomislenih ocena. Na tim mukama se, evo četvrtu godinu, nalaze i članovi žirija književne nagrade LENKI N PRSTEN, koja je u Srbobranu ustanovljenja kao jednogodišnja oda i priznanje za objavljenu, da upotrebimo Vinaverov superlativ “najlepšu” ljubavnu pesmu na srpskom jeziku. Suština tih muka seže od množine kompleksnosti uvida do jednine mete tj. odabira najlepše, kako je to u jednom od svojih tekstova zapisao Miodrag Pavlović, glasne pesme savremenog srpskog pesništva, a koju treba prstenovati imenom LENKE, najmlađe kćerke starobačkog veleposednika i darodavca Lazara Dunđerskog i bliskog prijatelja pesnika Laze Kostića, koja je 21. novembra 1895. godine umrla u Pešti, u cvetu mladosti, u 25-toj godini života od tifusne groznice. Istoričari su zabeležili da je prelepa Lenka preminula, samo, dva meseca nakon Lazinog venčanja sa Somborkom Julijanom Palanački, ali i podatak da je Laza Kostić prvi stih “ Oprosti, majko sveta, oprosti “ svoje poslednje labudove pesme SANTA MARIJA DELA SALUTE napisao osam godina posle Lenkine smrti ustoličivši je tim lirskim tkanjem na tron muza velikih, očaravajućih i povlašćenih pesničkih inspiracija Muke žirija LENKINOG PRSTENA, u izvesnom smislu, vezane su za imena i kredibilitet njegovih prethonih laureata: Matije Bećkovića, Vojislava Karanovića i Aleksandra Lukića, uz njih i svih onih koji su se našli u njegovom užem slavodobitničkom izboru, ali još više od toga, za integritet pesme, koji je svojom prirodom kruniše Lenkinim imenom. Ni malo lakše nije bilo ni ove godine. Pređen je dug i krivudav put kojim je žiri išao kroz ulice i sokake brojnih: književnih časopisa (Letopisa matice srpske, Zlatne grede, Koraka, Braničeva, Kvartala, Polja, Povelje), pesničkih knjiga, dodataka za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje: Politike, Večernjih novosti, Danasa, sajtova i blogova, kako u Srbiji, tako i u njenim nacionalnim i jezičkim dijasporama i enklavama u svetu. I, da se našalim, parodirajući jednu pesmu – žiri je išao, pratio, čitao, a put, iako je bio dug – žiri je, ipak, uspeo da na njemu zatvori najuži Lenkin krug. U tom krugu našle su se pesme: Tanje Milutinović, Radivoja Šajtinca, Tanje Kragujević, Mirjane Kovačević, Snježane Romčević i Blagoja Svrkote.Nakon zatvaranja magičnog Lenkinog kruga žiri je jednoglasno doneo odluka sa se SEDAM MALIH PESAMA somborskog pesnika i profesora književnosti BLAGOJA SVRKOTE (1948) ovenča LENKINIM PRSTENOM.
I, evo, mi smo ovde pred Vama, kao pred porotom. Polažemo (o)lako nesvodivi pesnički račun sa dubokim jednoglasnim uverenjem da nismo izneverili ni Srbobran, ni Vas, ni Lazu Kostića ni Lenku Dunđerski.
U osvrtu na nagrađenu liriku SEDAM MALIH PESAMA, i pored va\nog i mudrog upozorenja Isidore Sekulić da se u poeziji «sve analize pretvaraju u prah” – nglasiću da su Sedam malih pesama Blagoje Svrkote metaforički ispisane grafitom tog imaginarnog praha, pa otuda i suvišnost od prevelikog straha iz Isidoring upozorenja vezanog za staromodni mit analize. I šta to bilokoja analiza ima da traži u ljubavnoj poeziji, ako se zna da je prava ljubavna pesma ogledalo duše i govora pesnikovog srca? Svrkota je u Sedam malih pesama, na malom prostoru distiha, vešto imaginirao savez simboličkih i lirskih naboja sažimajući u njima ona jezička i metrička umeća i alate bez kojih je nemoguće pevati o ljubavi, a da u tom pevanju ritam i melodija pesme ne izviru i ne uviru, kao sfere harmonija sfera o kojoj piše Hegel u pokušaju da sa filozofskog stanovišta definiše fenomen muzike i muzičke umetnosti, jedno iz drugoga. U kontekstu pesme neadresiranog obraćanja deporsonalizovanom liku žene Svrkota je taj dirljivi monolog oslobodio od uticaja, koji dopirući iz polja samo ličnog ( i preličnog) emocionalnog stanja, devalviraju sliku univerzalne ljubavne paradigme. I njeno, kako on to slikovito ističe, postojanje “negde na pragu” života, tamo gde se govor srca ne razvija kroz sitne otkucaje i otiske pulsirajuće relacije između polifone prirode sna i jave. Iz Sedam malih pesnama pesnikova duša i srce svetle svojim unutrašnjim bleskom. I vrtoglavicom, koja se stapa sa zracima tajne. Uvek i zauvek, kao prvi put, kao metafora erosa lepršavog bola, kao maštovita retorička zamenica za snove, kao razmena muzike talasa u talasima osećanja, kao pesama Ti i Ja, kao nevidljiva partitura lične drame na jednom od simboličkih putovanja u mitološki Misir, u kome se kao kopno i more, kao nebo i zemlja srećemo, jedno drugo nosimo, hranimo, pijemo, pevamo i oblikujemo
Ljubav, kao najviša senzacija života u Sedam malih pesama se pojavljuje i putuje kao misao, kao duh lutajuće misije onih najtananijih pulsacija, koje poput svile rastu iz ontoloških dubina ljudskog bića. Nekada, kao mali ožiljci urezani u tkanje srca, sakriveni u zenici, tamo gde se nikada ne dospeva, tamo gde su reči često uzaludne, a u nemirima uklonjeni znakovi pored puta. Tamo gde je EX PONTO, gde izmiču daljine, gubi se zvuk, boje mru u sivom – da se vidi i čuje, kako je to vapijuće zapisivao I. Andrić, ropsko krvavo srce kako kuca. Na ušću dvaju reka gde arije srca vizijama sunca pevaju pesme nad pesmama. Zato je muzika koja dopire sa koncerta Svrkotinih Sedam malih pesama redak i dragocen pesnički primer autentičnog poesisa i potvrde kako se, uz sve poznate rizike patetike i klišea, piše ljubavna poezija. Poezija u kojoj osećanja, a ne nabacane reči i versi, zapovedaju rađanjem pesme. Otuda i pravo da se jedna takva pesma, sa svojih sedam malih bisera, izdvoji i zaruči Lenkinim prstenom. .
Zoran M. Mandić
______________________
(Пригодна беседа)
Драге Госпође и Господо,
Вечерас, док стојим пред вама и пред уваженим књижевницима који су ми доделили ову награду, ову велику част, немоћан сам да сакријем радост - ненадану и искрену. У мој мали живот улази и Ленкин прстен, који ћу с великим поштовањем чувати и уз њега изнова промишљати Лазину Santa Maria della Salute.
Сто је година најлепшој и најузвишенијој песми српске љубавне лирике, да ли је исто тако лепо рећи - читав је један век вечитој химни и љубави и његовој прелепој, младој и несрећној Јелени Ленки Дунђерскoj.
Призивам у помоћ Исидору Секулић: „Та песма је велики дитирамб љубави и велика химна трагедији“. Она, велика Исидора, препознала је космичку снагу Лазине песме и у чувеном есеју дала „једно од најлепше срочених казивања о њој“.
Дозволите да, само још мало, кажем и следеће: збуњује ме и данас, и као студента књижевности ме је изненађивало, како ли је то било када су један Јован Скерлић и један Љубомир Недић, несумњиве књижевне громаде, омашили код Лазе Костића. Очито, да је био испред њих и испред свих - и у јави и у сну.
Чудно је то било, ма зачуђујуће, имали су погрешан однос према Лази и други, односно „не усуђујући се да јавно обезвреде његову поезију, књижевна јавност онога доба обезвређивала је његову личност“. Ствари су се нагло мењале и достигле „степен одушевљеног прихватања те поезије“ кад Лазе више није било. Тајна дубоког песниковог стварања отворила јс своје двери, а лепота која из тог створеног зрачи постала је свемирски глас.
Хоћу и ово да прозборим: Леп је и диван овај чин Србобрана града, када Ленкиним прстеном усрећује песнике, подстиче лиричаре да воле и да воле још више, инспирише изасланике небеских вибрација да наново откривају и да наново доживљавају најлепша људска осећања. Србобранци намерно изазивају епидемије песничке љубави, трајне дрхтаје најтананије песничке среће. Па куд ћеш лепше, лепше од лепоте.
Јелена Ленка Дунђерска је то, и она Лазина овоземаљска и она Лазина космичка, заслужила.
Ево је - шеста од 14 величанствених, дуго и пажљиво - углавном у Сомбору - припреманих и сневаних строфа најузвишеније песме, која, како то сведочи Миодраг Павловић - „јечи као оргуље и ори се као да је пева хор“:
«Она ме гледну. У душу свесну
Никад још такав не сину глед;
Тим би, што из тог погледа кресну,
Свих васиона стопила лед;
Све ми то нуди за чим год чезну',
Јаде па сладе, чемер па мед,
Сву своју душу, све своје жуде,
- сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute».
Драге Госпође и Господо,
Шта још рећи? Дивим се том бескрајном загрљају тајанствености, древности
и суптилности, тој рапсодији између сна и јаве.
Мојој беседи је крај.
Хвала вам за Ленкин прстен.
У Србобрану, 19.11.2009. Благоје Свркота
__________________
Благоје Свркота
СЕДАМ МАЛИХ ПЕСАМА
I
Твоје ме срце дира
Негде на прагу
Врхом својим
И иглице у оку
Теку пругом успомена
II
Открио сам тајну
Да устајеш кад свици нестају
И да се са зрацима стапаш
У вртоглавицу
Која греје као прва љубав
III
Увек као први пут
Засветли твој осмех
У зеници којом милујеш
Само делић секунде
До лепршавог бола
Који је бржи од пољупца
IV
Тог јутра ће осмех заменити снове
И донети извор
У собу пуну цвећа
V
Као талас у таласу
Сакрило се срце у грудима
И не зна на коју ће страну
Остаје једва да куца
Остаје тихо да јеца
Све док га не изда снага
И док се не окрене
Као талас у таласу
VI
Сакриле се очи
И заборавиле на дан
Који није само
Почетак краја
VII
Ти си као срећа
Ти си као ветар
Ти си као капљица кише
У срцу крхких успомена
Заувек знам
(Из књиге песама «Путовање у Мисир», Клуб књижевника, КУД «Ђока Павловић», Београд, 2009)
СЕДАМ МАЛИХ ПЕСАМА
I
Твоје ме срце дира
Негде на прагу
Врхом својим
И иглице у оку
Теку пругом успомена
II
Открио сам тајну
Да устајеш кад свици нестају
И да се са зрацима стапаш
У вртоглавицу
Која греје као прва љубав
III
Увек као први пут
Засветли твој осмех
У зеници којом милујеш
Само делић секунде
До лепршавог бола
Који је бржи од пољупца
IV
Тог јутра ће осмех заменити снове
И донети извор
У собу пуну цвећа
V
Као талас у таласу
Сакрило се срце у грудима
И не зна на коју ће страну
Остаје једва да куца
Остаје тихо да јеца
Све док га не изда снага
И док се не окрене
Као талас у таласу
VI
Сакриле се очи
И заборавиле на дан
Који није само
Почетак краја
VII
Ти си као срећа
Ти си као ветар
Ти си као капљица кише
У срцу крхких успомена
Заувек знам
(Из књиге песама «Путовање у Мисир», Клуб књижевника, КУД «Ђока Павловић», Београд, 2009)
__________________
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Благоје Свркота (Сивац, 1948), песник, новинар и публициста. Гимназију завршио у Сомбору, а Филозофски факултет, група за југословенске књижевности, у Новом Саду. Објављивао у многим листовима и часописима.
Збирку „Шта је доказ правде“ са Петром Бановчанином објавио 1970. године, књигу песама „Где је Сентандреја“у издању новосадских „Светова“ 2005, а збирку «Путовање у Мисир» у издању Клуба књижевника КУД «Ђока Павловић» у Београду објавио 2009. године. Заступљен у антологијама др Стојана Бербера „Птице и водоскоци“ (1970) и Пере Зупца „Велике тајне“ (1997).
Оснивач је и уредник сомборског „Алманаха“. Приређивач је и уредник више издања из области књижевности, историје, историје уметности и сликарства.
Добитник је књижевне награде «Ленкин прстен» за 2009. годину.
Члан је Друштва књижевника Војводине. Живи и ради у Сомбору.
Благоје Свркота (Сивац, 1948), песник, новинар и публициста. Гимназију завршио у Сомбору, а Филозофски факултет, група за југословенске књижевности, у Новом Саду. Објављивао у многим листовима и часописима.
Збирку „Шта је доказ правде“ са Петром Бановчанином објавио 1970. године, књигу песама „Где је Сентандреја“у издању новосадских „Светова“ 2005, а збирку «Путовање у Мисир» у издању Клуба књижевника КУД «Ђока Павловић» у Београду објавио 2009. године. Заступљен у антологијама др Стојана Бербера „Птице и водоскоци“ (1970) и Пере Зупца „Велике тајне“ (1997).
Оснивач је и уредник сомборског „Алманаха“. Приређивач је и уредник више издања из области књижевности, историје, историје уметности и сликарства.
Добитник је књижевне награде «Ленкин прстен» за 2009. годину.
Члан је Друштва књижевника Војводине. Живи и ради у Сомбору.
Нема коментара:
Постави коментар