Гробље напредује у М. фотографија Ивана Шишмана. Мај 2010.
РАТ СВЕТОВА
Катализа страхова светских поредака
Да, човек је смртан, али то би било тек пола невоље. Зло је у томе да је он понекад непредвидиво смртан...
Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита
Анализа сукоба Новог светског поретка (НСП) и „исламског тероризма“, који не приписујем исламској религији већ одређеном стању духа, подлеглом под притиском извесних емоција и избеглом од њих, смешта овај сукоб изван равни личног које се, негирајући тако себе, пројектује у историзовани и статистички редундантан вертиго ове „наше“ многоимене садашњости.
Крај историје, постиндустријско друштво, информатички симулакрум, постмодерна, НСП, сајберспејс, доба предмарсовске колонизације, џојстик-дипломатија, и под притиском индукционог тероризма, скенеризована, тоталитарна служба јавног саобраћаја, биометрија – све у функцији безбедног поретка, верзус оне сталне и неизбежне претње, које савремено, толикоимено друштво жели да се отараси једном за свагда – смрти! Међутим, сâмо убијање и није проблем, проблем је неауторизовано убијање...
С једне стране жели се живот, распрострањен у мултиверзумима, чија је производња forte савремене економије, непрекидан проток утисака-информација, потпуни заборав оне тачке у којој кретања више нема, а с друге, уништава се онај живот, који својим садржајем ремети микроисторијске секвенце препознатљиве територије у којој се обитава. Ово важи за обе стране, без обзира на то што фундаменталистички конзервативизам тежи представи непроменљивог садржаја – ствар је у томе да је „под контролом“ једино онај садржај који се може антиципирати. У модерном западњачком друштву он је контролисан јер се као такав производи, а у конзервативним системима он се, један те исти, само обнавља.
Одузимање живота, као основа организоване перцепције, јесте радикалан начин очувања света-представе, а детенција, односно заробљавање и изоловање појединаца или читавих група, па и народа, јесте само провизорно, „неконачно“ решење. У радикализованим моментима скорашње историје, која већ пада у заборав, оваквих коначних решења корпа је пуна. Данас је обрачун с тероризмом надоместио коначна решења на нивоу водећих нација, па иако су размере физичког уништења оних „некомпатибилних“ много мање, овај недостатак димензије у многоме је компензован преобраћањем и надувавањем конкретног догађања у мас-медијски супер-догађај, путем каталитичког процеса који обе стране користе, а у доброј мери и на своју штету.
Основна разлика западњачке перцепције и перцепције конзервативне природе јесте у томе што на Западу влада осећање „приватне својине“, на којем читав западњачки поредак почива, а на (сада већ условно речено) Истоку, влада традиционализам, у доброј мери зачињен, нарочито када је у питању ислам, фатализмом – прихватањем чињенице човекове смртности и предодређености. Овај различит однос према смрти генерише непремостиво неразумевање између ова два поретка, односно културе. Пошто је емоција основ Запада, њен недостатак код других у Западњака изазива презир и гађење. Ако терориста без икаквог сажаљења убија редом, одрасле и децу, ради остварења промене у постојећем светском поретку (то јест ради уништења тог поретка), Запад ће оштро реаговати одбрамбеним и превентивним мерама. А ако се, као у Руанди, догоди масовни покољ по рецепту хитлеровског коначног решења, Запад ће реаговати тек закаснело, рефлексивно, потресним фотографијама, апелима – потпуно неадекватно. Овакви покољи немају место у светској историји, као што га није имао ни онај на Мадагаскару, ни многи други масовни покољи, које су починиле данас водеће светске нације и компаније – они су схваћени као ауторизовани, сва та пресељења Чироки Индијанаца, Јермена, Грка, Тибетанаца, Срба и Курда... То је незаустављиви ход историје, и свака критика је узалудна.
Жан Бодријар, на пример, сматра да се овде ради о сукобу два фанатизма.[1] Истина је да су оба система фанатични, и још горе – у изразу су параноични, али по пореклу они су емотивни, односно фаталистички.
Већ сам поменуо емотивну суштину „приватне својине“, а приватна својина је камен темељац, на пример, америчког поретка. Осећање угрожености – човек који подлеже оваквом осећању, речено речником старих мудраца, „приања за ствари“, и сваки покушај да се у те његове ствари дирне, сматра се агресивним поступком. Карактеристика овог осећања је да се пројектује на друге, па се због тога претпоставља да се и други обезбеђују и предузимају мере заштите, често агресивне – човек је човеку вук. Ово осећање у оних на другој страни, које сам назвао исламским терористима, постоји у рудиментарном облику, углавном што се тиче количине и разноврсности садржаја, али пошто је ислам заснован на метафизичком схватању Бога, садржај исламске идеологије не проистиче из емотивног, већ из фаталистичког стања, то јест, исламски поредак проистиче из појма врховног ауторитета и пројектује се као неупитан и непроменљив на људе. Једино што исламски терориста поседује јесте ова идеологија, а она је за Западњаке потпуно неприхватљива и безначајна јер нема у себи никакву посебну сировинску и економску вредност. А економија је та машинерија која производи „снове без којих се не може“.
Прећи ћу на конкретан пример обрачуна са исламским тероризмом, звали га ми Ал Каида или Садам Хусеин, а можда и имам Хомеини, који је сигурно оставио емотивну црну рупу у души Америке. Два рата се тренутно воде на конкретним територијама, у Авганистану против Талибана, и у Ираку. Рат у Ираку је војнички брзо добијен, али он се претворио у нешто сасвим друго, отвориле су се нове димензије, више у складу с Новим светским поретком који и има ту карактеристику да се отвара у свим правцима, као фрактал, и тако јавља као мноштво димензија. Основна замерка једног дела америчке јавности на рат у Ираку је недоследност и неспособност америчке администрације да га објасни. Иако сви знају да се тај рат покренуо ради обрачуна с терористима, конкретизовање проблема на сукоб с једном државом, Ираком, захтевало је материјалну основу – која овде недостаје. Није доказано да је Ирак био претња Америци, односно да је поседовао оружје за масовно уништавање људства, нити је доказано да је био савезник Ал Каиде. Али, свеједно, тај је рат био неизбежан. Проблем овога рата и јесте у артикулацији – западњачки систем не уме да артикулише свог непријатеља тако што би га материјализовао. Тај непријатељ и није материјалан – али, како да један систем, у основи емпиријски, материјалистички, у себе, макар као страно тело, уведе нешто метафизичко?
Рећи да се пошло у рат ради идеологије је анахроно објашњење. Та времена, као време Хладног рата, историјски су превазиђена и не могу се вратити. А још горе је то рећи јер би то била објава рата свим муслиманима. Тако је Запад сам себе спутао јер није у стању да јасно укаже на циљ. Запад није у стању да отворено каже да је у рату с исламом као таквим. Ислам, међутим, то и те како добро зна, а исламски терористи то јасно и гласно кажу. Овде они имају корак предности, јер су им пут и циљ јасни. Друга је ствар избор средстава којима ће се овај рат водити и којима се до сада водио. У великој мери исламски терористи користе западњачки систем као катализатор својих дејстава. С војничке стране, уништење неколико железничких вагона или кола у метроу, безначајно је. Али умножавање представа ових диверзија у медијима представља добар део конзумираног садржаја. У том контексту овакве акције имају велику тежину. Како се оне одражавају на функционисање и прилагођавање читавог западњачког система, сасвим је очигледно. Уводе се нове, радикалне и веома стриктне, тако рећи идеолошки брендоване, мере заштите у скоро све области јавног комуницирања, нарочито у области транспорта и обезбеђења јавних објеката. Ударац на Светски трговински центар је војничка победа пар екселанс. Али још више и мора која, једноставно, не пролази.
У Ираку, Ирачани се међусобно сукобљавају, не обазирући се на америчко војно присуство. Њихов сукоб је идеолошки, пројектован на верске фракције, а Американци не знају шта друго да раде, до да се спремају за нове војне победе, можда над Сиријом или Ираном. Међутим, оно што им је заиста важно, „садржај“ Ирака, у потпуности им измиче. Наивна представа да ће тамо посадити демократију распршена је, то је још један од оних неадекватних аргумената у корист овога рата. Потпуна неусаглашеност перцепција Истока и Запада овде је кулминирала, јер је у фокусу пажње медија. Медији су препуни извештаја о међусобним покољима Ирачана, мртви се слажу на гомиле, али нико у тим медијима не уме да објасни због чега се то дешава и какве то има везе с основним разлогом присуства Коалиције у Ираку. Њој није посао да помирује међусобно завађене Ирачане, нити би у томе успела и да хоће. Ако би се определили да подрже једну страну, више не би тамо били из својих интереса. Зато је овај рат за Американце и Савезнике чист промашај, од самог почетка, јер нису јасно поставили, односно видели свог непријатеља. Непријатеља који је због тога и неухватљив.
Емоционално статистички приступ обрачуну с једном идеологијом не може да донесе никакве резултате. Фатализам нема корен у медијским садржајима. Улога таквих садржаја у регрутовању терориста је минимална и више формална. У муслиманским земљама, разноликости садржаја ионако нема, у исламској култури скучена правила су обавезна за све. Суочавање Истока са западњачким вредностима константно угрожава успостављени поредак, његова „приватна својина“ – „истост“, угрожена је разноликошћу. Ово осећање угрожености лако се надомешћује индоктринацијом за коју „богати животни стандард Запада“ није нешто пожељно. Бити већ мртав, то јест не бити гладан нових садржаја, то је огромна предност пред онима који „цене“ живот. Мучеништво је стање духа које преовладава међу индоктринираним терористима. Оно је и средство и циљ – а овај појам мучеништва скоро потпуно изостаје из западњачких садржаја, из мрежњача идеализованог Западњака. У филозофији се може говорити о аскетизму, о медитативном одбијању да се буде условљен перцепцијом и свим чарима шаренила, и оваква паралела постоји у исламској религији, али она престаје тамо где човек практикује аскетизам из идеолошких разлога а не из свесног опредељења. Прави аскета никада не би реаговао насилно на ускраћеност, а терориста управо то чини – он је афициран немогућношћу да и даље медитира у свом једноставном систему. Овај поремећај изазван наметањем западњачких вредности у потпуности руши исламски поредак и ослобађа огромну количину енергије, која се често исказује баш као „мржња“.
Она емоција која важи за све, осећање самосажаљења, која има особину да се претвара у мноштво наизглед различитих емоција, на Западу се јавља као осећање угрожености, а на другој страни се јавља са сличним исходом, али у контексту осећања „неправде“. Правда није ништа друго до осећање равнотеже, инерција, код које се свака промена карактерише као „неправда“.[2] Бодријарово тумачење је психолошко, али мислим да енергетско тумачење даје прецизнији одговор у вези с механиком догађања. Психологија описује појаве пре него што их разјашњава. Исток је навикао да ствара системе чији ниво енергије једва да варира, Хегел је замерао Индијцима што немају појам линеарне историје, али линеарна историја захтева промене. Када се систем дуго времена не мења, проток времена нема никаквог значаја. На Западу се промена огледа у порасту количине енергије којом располаже једна цивилизација. Западњачка цивилизација је вазда гладна енергије, и у овом конкретном сукобу Запад се храни „мржњом“ Истока, јер та источњачка мржња није ништа друго до онај вишак енергије који Истоку није потребан. Зато је та „мржња“ само израз, а не узрок стања које постоји – ја бих рекао, стање је нормално.
За Источњаке је неправда потпуна и нема наде да ће се ствари вратити у жељени поредак – отуда одустајање од емоције приватне својине и прихватање фатализма, који више није емоција већ стање. Фатализам је јачи од емоција. Иако су фаталисти подложни емоционалним нападима, они се не обазиру на њих и иду даље, фатализам има квалитет вере. На другој страни, на Западу, материјалност далеко од тога да је потрошена, она је само „угрожена“. Функционер Новог светског поретка функционише јер прима плату. Он је професионалац, он само ради свој посао, када те убије – то није ништа лично, то је ауторизовано убиство. Када „терориста“ убије, он то чини у име метафизичког ауторитета. Његов поступак је такође безличан, јер он је само програм једног Бога. Али иако и једни и други убијају без разлике, ауторитет који стоји иза тих убица је у појави различит – један је безлични систем, који не познаје личност већ само функцију, а други је метафизички Бог који себе не види у човеку, за кога је човек само део некаквог система коме недостаје божанска суштина. А видети човека као ништа, уколико у њему нема божанске суштине – основна је сила која покреће исламске терористе. И та сила је јача од оне која човека види као део разноликог мноштва – у мноштву једно.
С обзиром на то да је Нови светски поредак амерички бренд, а ено угравиран је и на новчаници америчког долара, испод пирамиде на чијем је врху свевидеће око, јасно је да тај пројекат траје већ више од два века, то јест, није то никаква новотарија. Ислам и западни свет боље су се слагали у феудално доба, били су сличнији, тукли су се, али тада су се сви међусобно тукли. Данас преовладава једна суперсила, која идеологије трпа у јединствено мноштво, а супротставља јој се ислам, који у себи не носи видљиву представу онога што је вредно. Он једино познаје арабеску. Живахну мртву геометрију.
Могу само да претпоставим какве проблеме има западњачка обавештајна служба да пронађе доушнике, јер када су фаталисти у питању, не важи она да свако има своју цену. Па ако је изрека и тачна, питање је да ли Запад располаже неопходном, метафизичком, валутом којом би поткупио потенцијалног терористу. Проблем предупређивања терористичких акција, као у случају овог последњег, на лондонском аеродрому Хитроу, јесте у томе што се одмах јављају сумње да је све то једна симулација, којом западњачки систем застрашује своје поданике и тако лако заводи тоталитарне мере у један назови слободни демократски систем. На удару је и Бушова „патриотска“ политика држања људи у затворима посејаним по читавом свету, без суђења и права на одбрану. Тероризам се користи и „успешним“ акцијама противника. У западњачким правосудним системима нема генерализације кривице, нема колективних криваца, тај систем је усмерен на појединца, а познато је да је систем „ћелија“ веома ефикасан у спречавању разоткривања већих група завереника. Тако је затварање „сумњивих“ велики ударац за западњачки систем. Терористима је, с друге стране, потпуно свеједно кога ће убити и хоће ли и сами бити убијени. Важно је да је њихово дејство очигледно. Циљ и није неки конкретни појединац. У недавном нападу на америчку амбасаду у Дамаску погинуло је више од десет људи, а ни један Американац. Али то је ипак био напад на америчку амбасаду. Тезе се стално замењују, а они који их замењују то уопште не примећују.
Ово враћа ствар на проблем „ауторизације“. Ко сме да убије а ко не сме.
Онај ко сме да убије, или да отпочне рат, као рат у Ираку, може да дâ и потпуно неодговарајуће разлоге, па да ипак уради то што је наумио, и за то неће никоме одговарати. Нико то неће назвати тероризмом, то јест хоће, али такво мишљење, опет, није „ауторизовано“. Основни страх Америке, гледе своје приватносвојинске суштине, јесте у томе да би неко други могао да располаже том својином. А пошто је идеологија приватне својине глобализована, ништа на овом свету није изван зоне америчких интереса. Свако ко обезвређује и мења калибрацију америчке перцепције непосредно угрожава Америку. Удар у Њујорку избацио је Америку из лежишта, планина се покренула[3]. С којим је ђаволом Бин Ладен направио пакт и повео рат против Америке – питање је на које још нема одговора. Ова тема се намеће великом снагом, и биће актуелна још дуго. Бин Ладен је био амерички савезник у обрачуну са Совјетским Савезом, је ли и сада нечији савезник? Ако је био амерички савезник, пион, како то да је измакао контроли? У којој мери је Америка одговорна за појаву једног таквог протагонисте?
Покушај Америке да кризу избаци из себе завршио се, за сада, сејањем кризе на ионако кризни Блиски Исток, али и у Европу, Шпанију, Велику Британију, Русију... Намера терориста је била да сукоб доведе у фокус, Америка је реаговала метастазирањем фокуса. Али добар део америчких војних снага сада није у Америци. Сетимо се проблема у вези с евакуацијом пострадалих од урагана Катрина, није било довољно хеликоптера. Терористички напад било где у свету неизоставно доводи Америку у фокус, јер се сваки такав напад перципира и као напад на Америку, као одјек оног напада од 11. септембра. Ал Каида је створила условни рефлекс у америчком систему. Од 11. септембра 2001. Ал Каида непрекидно има иницијативу.
Однос перцепције према метафизичком је однос материје према вакууму. Материја тежи да се шири и тако негира празан простор, али истинска активност припада метафизичком – кретање материје само је последица дејства неке силе. У овом рату освајањем територије губе се позиције. Схвата ли то Америка? Сигурносне мере које се уводе непосредно угрожавају или укидају основна грађанска и лична права. Систем осваја нове територије науштрб личног. Је ли освајање тих нових територија успех, и ако јесте, чији је то успех? Јесте, постоји претња да ће неко подметнути бомбу у твој супермаркет, али постоји још толико много претњи које се могу реализовати свакога часа. У саобраћајним несрећама гине неупоредиво више људи него у многим ратовима. Па опет, ту нема тако стриктне и непосредно опипљиве контроле. Проблем смрти ипак јесте проблем ауторизације. Уколико систем „функционише“, могуће су случајне несреће и то је прихватљиво, јер се систем неће окренути против себе. Ако у Америци годишње погине неколико десетина хиљада људи у саобраћајним несрећама, десет пута више него у ирачком рату, нису Американци због тога уништили свој саобраћајни систем или укинули очигледно нефункционалне саобраћајне прописе и заменили их бољим. Иако су америчке безбедносне агенције и обавештајне службе заказале гледе удара од 11. септембра, нису те службе укинуте, напротив, одобрено им је још средстава. Систем штити пре свега себе, али коме то заправо користи?
Страх је саставни део осећања угрожености, осећања приватне својине, и нешто мора да подупире тај систем како се не би распао пред ударима страха. Јер дејство страха на човека је разорно, човек тако, као страх, осећа силу, вишак енергије у свом систему, анксиозност, и тај вишак мора да се усмери тако да производи нешто, неку перцепцију – ако тело не може да издржи тај вишак, тежња је да се тело проширује, да се перцепција унапређује, сурфује се кроз фрактале, виртуелне светове. Читав западњачки систем управо то и ради, отвара нове просторе и тако троши вишак енергије. Сваки губитак контроле ослобађа велику количину енергије. Што је гломазнији систем који треба контролисати, то се више енергије троши на контролу, а ако контрола изостане, остаје слободна, разорна енергија. Ситуација је обрнута код фаталиста, конзервативаца, у принципу. Њихов редуковани систем, што је мањи тим боље. Вишак силе уопште није проблем, јер сваки вишак силе одлази на Запад. А Запад ће од те силе произвести још много, много представа, сличица, спотова, игрица, и опстајати као такав.
Ефекат терористичких акција је управо у томе што такви удари одводе ствари изван контроле, енергија која се нормално троши на производњу и одржавање система ослобађа се и онда функционери система покушавају да створе нове модусе – а све се то догађа у знаку страха, оног доживљеног и оног који би се могао доживети, а тај се доживљава управо сада. Тако је тероризам постао саставни део западњачког система, апсорбован је као неочекивани, нови извор енергије и Запад више не може без тероризма.
Слободан Шкеровић
[2] Бодријар на следећи начин сагледава овај проблем: „Мржња коју незападњаци исказују према Западу није мржња људи којима је све одузето. То је мржња оних који су све примили, али им никада није било дозвољено да узврате. То није мржња оних који су остали без својих поседа, нити мржња експлоатисаних, то је мржња понижених – оних који ништа не могу да дају заузврат. То је симболичко размењивање које објашњава нападе од 11. септембра 2001. године – то је чин понижења који одговара на понижавање.“ (Жан Бодријар, исто.)
Нема коментара:
Постави коментар