Су ТАНАСКОВИЋ оставила коментар на "НЕПОЗНАТА СРБИЈА"
10. 7. 2018. Непозната
Србија? То је скривена Србија, скривена с разлогом вишег циља, да не
би доспела у искушење да буде запрљана. Понекад чувамо од очију других
оно што нам је драгоцено, јер у природи човека је да све што види лепо,
одмах му очи искоче и добије неодољиву жељу да то приграби за себе,
да отме од других, од природе, па чак и од саме Лепоте. И кад би могао,
човек би све то прождрао, кријући се да га други не виде, а кад га
обузме осећај сопстевног "поноса и величине", онда сваки срам бива
прекривен одећом лажног гламура, самозадовољства, саможивости, и
само... само... само ЈА. Пред другим светом испољити се, па није важно
ни како. То ЈА је место где нема других људи, нема ни птица, гусеница,
ни мрава, нема шума ни ливада, река, ни океана, нема природе, нема
Бога...
Како открити тај срам испод наслага самољубивости? Зар
није у томе лек за видање рана унутрашњег срца Србије, њене суштинске
вредности коју чине људи?!? Природа нам је већ дата за џаба. Ни то не
видимо, а још мање осећамо. Па како онда осетити човека и скривеног
Бога у њему? Тај Величанствени и Премудри се скрио од људи да би
осетили шта значи чежња за вољењем. Из те чежње израња онај осећај
стида спопственог вида рита и дроња у које смо се обукли. Тако отрцани
шетамо овим светом у безнађу, слепи и глуви за све оно што се заиста
дешава. Па чак, иако сагледамо ствари, не вреди и једну реч изустити,
јер свака би дошла из прљаве посуде нашег дијапазона знања којим само
мислимо да владамо. Објаснити Лепоту није лако, можда је и немогуће, а
камоли реч лепоте пустити из себе. Види, пишем речи, а питам се ко ли то
из мене проговара? Нисам Ја. Моје Ја би само ћутало и патило што нема
довољно дубине да изрази лепоту тог скривеног, која и није са овога
света, која нема речи овога света, нити појавни облик који може да се
објасни, а камоли расцвета у хиљаде боја и утисака...
И та
фотографија натруле крушке само ми буди осећај како смо ми овде случајни
пролазници са малом мисијом, али великим срцем које никада нећемо моћи
открити. И та крушка носи лепоту идеје рађања новог бића кад опадне,
неће нестати само ће је земљица пригрлити, и помоћи да испод тог стабла
на пролеће процвета прва љубичица.
Како скинути те крпе, и
обући нове одоре достојне те прве љубичице? То је наш задатак. Величина
у нама признаје колико смо мали над том идејом ницања мале љубичице.
Мали над природом која скрива од нас своје законитости и изнова нас,
изнова збуњује и у исти мах очарава.
Пре неко вече сам мислила
на тебе, Мирославе, чак започела да пишем неко кратко писамце, али ме
речи нису хтеле. Седим поред отвореног прозора и слушам како киша лије.
Влага клизи низ ову тастатуру, добују удари прстију и ритму пљуска, не
знам ни шта пишем, није ни важно... нека... Можда нека сила тера и мене
на ово чињење. Још нисам дошла ни близу нечињења, где лепота извире.
Понекад чезнем да попијем са тог извора.
Биће унутар света је
најосетљивија тачка, мало, као зрно које тражи нађубрену земљу, и ову
кишу, да га натопи милошћу Божијем, не би ли почело да расте и развија
се... неизбежна је трулеж због црва и ђубрива за плодно тле... оно што
заиста остаје, остаје заувек кривено пред очима света. срце нема очи,
оно је посебан орган унутрашњег вида које је широко и дубоко и
несазнатљиво као васиона...
Поздрав пријатељу
Су*
___
* Видети Ко Бога те молим-Пиши!
Нема коментара:
Постави коментар
Увредљиве, апсурдне, и друге коментаре без везе са чланком на који се односе - бришемо!