Из ДНЕВНИКА. - Насловљеног "ОД СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИНИКА ДО..."
Или Зашто не напишем МЕМОАРЕ?
И опет ме је неко, или нешто, зауставио...но, но... свемогуће око које се никада не склапа? Па сам се вратио на мере предострожности, искључио интернет, и наставио да пишем у својим бележницама без краја.... као и пре 2000-те, пре провале и американизације града и земље у којој сам живео, на свој начин, тј. као последњи мохиканац....
Држећи се оне народне: Атар је већи од срама...
Првих двадесететак година, до матуре и који месец плус, провео сам у селу и општини у којој сам рођен. Највише времена проводили смо на нашем салашу у Лакомици, на обалама две шумске златноносне реке: Пека, који је доносио у песку љуспице најдрагоценијег метала од којег се кују дукати, жути, и Љешничке Реке, која је повремено текла током године, и доносила брда плавог шљунка и љуспице плавог злата (оног са примесама гвожђа, реке која се у то време уливала у Пек са северне влашке стране баш изнад Српачког јаза и нашег имања, хучећи преко дана и ноћи као велики водопади. Тај јаз и та Љешничка река, чије је корито преко лета било суво, као да је пресахла за сва времена, створили су између обала на којима је био наш салаш острво, нашу речну аду,на којој су доминирале врбе, јове и ракита и хмељ, грлице, и на северној страни спруд са најфинијим ситним песком са љуспицама пирита и злата на коме смо се излежавали ми деца, и момци из нашег села, грејући се после пливања у дубоком хладном виру пуном мрена, кленова испод наших трбушастих топола, врба, јова, вишања, трешања, киселих дрвета и понеког багрема, шљива ранки...
Салаш је био окружен трешњама и дудовима црним и белим, огромним, које је посадио наш деда Станко (1892 -1955), који је обалу, острво и салаш одржавао са љубављу док је имао снаге. Та љубав га је надживела, и преливала се као лишће брестова после кише, и лишће топола које је био посадио дуж нашег салаша низ српску обалу реке, мало ближе реци од, рецимо, дудова и крушке илињаче, која и данас рађа! Живели смо, као Амиши, све до краја болести покојног Деде, који није имао лак живот (ни као младић и болничар Санитета Врховне команде Српске војске на Солунском фронту, ни по повратку из рата, ни после женидбе, јер морао је да "украде" невесту из куће имућних, који то никад нису прихватали, ни после преране смрти баба Богданине (како су нам причали, понављали, наши својта)... Наша ада је имала и притоку, која је лети текла кроз песак и камење невеликог спруда које је редовно наносио Пек из правца рудишта, горњег тока), притока је заобилазила острво са јужне стране и била на свом ушћу као неко рибље забавиште пуна јата младих рибица, кленова, мрена, и других, вијуна, кркуша, али и речних шкољки, које су писале своје ноте по речном дну...)
Тога се, дакле, сећам, данас, док звоне звона наше месне цркве посвећене Вазнесењу Господњем, оглашавајући празник Успења Богородице...
Уочи тог великог празника, Велике госпође, одлазили смо на конак у оближњи манастир (Тумани), иза Црног Врха, који се види из обе наше авлије, кад је ведро. Одлазили смо са старијим рођацима уз Љешничку Реку, па онда узбрдо поред салаша и једне бачије, на сам врх највише тачке на северном хоризонту, и онда се полако и пажљиво спуштали кроз манастирску шуму у пештерску испосницу Св. Зосима, умивајући се испод букава на његовом извору. И затим настављали даље пут, низбрдо до самог манастира, да присуствујемо Бдењу... док можемо... Да би ујутру наставили до Дунава, вашара у оближњој варошици Голубац. Чудно, али - заборавио сам наше повратке са вашара из Голубца. Вероватно смо се враћали другим правцем, преко Малешева и Зеленичког Венца?
По повратку из Голубца почињала је припрема за полазак у школу, јер је школска година тих дана почињала, и тада се наш живот мењао....У школама су нас мењали, месили као глину...
.....
....
Документациони Центар (Заветина), сместили смо у ВЕЛИКУ МАГАЗУ, коју је сазидао деда Станко. Први део зграде, и соба у којој сам се родио, сазидали су пред Други светски рат. Зграда је после дограђивана, када је Деда купио део авлије од покојног суседа Стојана Буњевца (званог "Дзрдза"), и подигао неколико просторија и шупу са кошем. Не знам у којој се просторији родила наша сестра од стрица Животе (погинуо у околини села Цветке код Краљева, када су нашу војску изненада напали Немци заједно са четницима). Деда никада није преболео ту прерану смрт свог најстаријег сина, па је масном зеленом фарбом исписао Животино име и презиме, на једној греди коша, које ни до данас није избледело). (Ж на горњој слици је почетак имена нашег стрица којег нисмо никад упознали. Али о чијем гробу бринемо, као и о гробу још једног нашег стрица Драгише, умро као дечачић, коју годину по смрти своје мајке, апсурдне и преране, четрдесетих година минулог века.Он је некако увек био, чинило нам се млађи од нас, од мене и мога млађег брата Александра - на једној од породичних фотографија. А наш прадеда и прабаба Грозда, и њихов дечак Деда Станко, снимљени и овековеченина на фотографији у Турн Северину, изгледају врло бодро, лепо. Прадеда је у то време кад је то снимљено био прегледач од бобичавих свиња и шпекулант, и сувласник са неким београдски капетаном једне кафане у Текији на Дунаву, које више нема, јер је потопљена као и читава Стара Текија,на дну Дунавског језера, кад је изграђена хидроцентрала на Дунаву.) ...
У Текију сам одлазио последњих година, пратећи линију места наших предака, који се доселише из Неготинског краја - село Јасеница, у време пустахије Пазван Оглуа у влашко село Нересница, Горњи Звижд општина Кучево, данас. Ни ту се нису задржали дуго, и ту их је пронаашао турски зулум, па су кренули низ Пек и зауставили се (пре скоро двеста педесет година) у селу Мишљеновац... Пратиле су ме две Лејдике, драга бића - тако ћу их звати овде. Г-ђа Лејдика фон Бездек (пореклом права грофица, и њена паметна куца). Њен брат је пловио Дунавом, управљао бродом; утицао је на будућност њене деце, оне најмлађе на један прави начин. Она их је повремено доводила у Сремску Митровицу (где је одрастала, у Нови Сад, код брата, и у Гроцку, где је живе њен омиљени лик, "Нана", мајка њеног оца, уз деда Фердинанда...) Али да ту станем... Да се вратим на Амише...
Г-ђа Лејдика је била прави антипод свом правом пореклу, као да су је створили Амиши....Не, не пишем роман, не! Само покушавам да се вратим на нешто што сам током ноћи прочитао на једној од тзв. друштвених мрежа...
===============================
ВЕЛИКИ РЕСЕТ НИКОГА НЕ ШТЕДИ:
Фарма Амиша под претњом Америчке савезне владе због климатске агенде
Милерова фарма органске хране која се налази у удаљеном Амишком селу, Бирд-Ин-Ханд у Пенсилванији постоји скоро 30. година.
Ових дана на Милерову фарму послате су наоружане јединице са захтевом да престане са радом јер његова традиционална пракса производње хране се више не уклапа са прописима Америчке владе.
Милерова фарма снабдева своје купце свиме, од говедине храњене травом и сирним производима, до сировог млека и органских јаја. Ова фарма такође производи млечне производе од бивола, такођехрањених травом. Фарма нуди и различитие друге производе.
Милерова фарма има чак 4000 чланова у свом приватном клубу хране који плаћају врхунску цену за врхунске, органске производе.
Члановима приватног клуба је задовољство да се хране домаћим производима са фарме која своје производе обрађује на природан начин. Фарма не прерађује своје месо и млечне производе у објектима Америчког министарства пољопривреде јер Милер сматра да тај начин обраде хране је чини мање хранљивом.
Милер тврди да производи храну онако како је Бог то замислио, али Америчка влада то не види тако.
Влада такође жели да изрекне више од 300.000 долара казне. Износ ове казне је толико висок да фарма не би могла да настави са даљим пословањем. Другим речима, овом казном би затворили фарму.
Делује како су ови прописи још само једни у низу креирања Великог Ресета и трансхуманизма као његове основне природе,жеље да се сваки аспект људског друштва стави под контролу приватних корпорација и државе. Регулативе ове врсте би приморале фармере да се усагласе са новим и неприродним начинима производње хране или да престану са радом.
Са друге стране потрошачи би уместо здраве природне хране једино могли да купе вештачки обрађивану и далеко неквалитетнију храну што би на дуге стазе могло да се одрази на људско здравље.
Ако се политике влада широм света наставе у овом правцу, након фармера би и појединци који узгајају храну и животиње за сопствене потребе постали угрожени. Евентуални закони би могли отежати или онемогућити производњу хране што би обичног човека учинило апсолутно зависним од корпорација које производе и продају храну.
У прилог овој тези иде и чињеница да Милерова фарма не користи бензин и ђубриво у обради хране, па с тога рат између Русије и Украјине не утиче на рад фарме и њене продуктивности, за разлику од сваког другог конкурента у земљи.
Милерова фарма не зависи од великих индустрија, прописа и владе, у потпуности је независна и слободна. Фарма производи и продаје храну без икаквог уплита и помоћи од стране државе.
Шта ће бити са Србишима?
Узимајући све ово у обзир, требамо се запитати шта ће се надаље дешавати у Србији и региону.
Или духовитије речено, шта ће бити са Србишима? Оним традиционалним који живе широм Србије и обрађују своју земљу за сопствене потребе, и модерним Србишима који користе најмодерније алате у преради хране и тренутно се боре за своја права.
Шта ми као грађани требамо урадити како једног јутра не би дошло до тога да нам прети казна од 300.000 долара због традиционале производње хране?
Од помоћи би била солидарност у тренутној борби српских пољопривредника да нормално раде и привређују те куповина намирница од локалних фармера не ланаца мега-маркета када год смо у прилици.
Желите да помогнете Милеровој Фарми?
За сада, уколико сте читалац Нулте Тачке који живи у САД-у, можете помоћи Милеровој фарми тако што ћете потписати петицију да фарма настави са својим операцијама на досадашњи, традиционалан начин.
Овиме би сте дали сој допринос очувању и заштити прозводње хране на традиционалан начин, одржавању квалитета хране и независности произвођача.
НултаТачка/Ребел Нењс
преузето ВК
============================================
ЧЕКА ЛИ И СРБИШЕ ИСТО ШТО И АМИШЕ?
01919
Нема коментара:
Постави коментар