TAPANAR VONZEMJANEC

selo dvoriste berovo (surova)  (Македонија

...Balkan obuhvaćen planiranim kalifatom ...

Srbija jeste ugrožena islamskim terorizmom, ali ne spada u prvu
trećinu zemalja koje su najugroženije, jer je ona više baza za
teroriste, nego meta, izjavio je danas profesor Fakulteta za bezbrednost
Zoran Dragišić.

Policija je razbila terorističku grupu u Donjoj Trnavi aprila 2007. godine

On je na TV Pink kazao da se iz karti islamista može
videti da je ceo Balkan obuhvaćen planiranim kalifatom i podsetio da smo
mi 90-ih godina imali žarište Al Kiade, kada su napuštali Avganistan, a
sledeća destinacija im je bila BiH, gde se nekoliko hiljada stranih
džihadista borilo, za vreme proteklog rata.
Neki od njih su ovde ostali, pa sada imamo žazrišta islamskog terorizma na Balkanu,
precizirao je on, dodajući da je Srbija više od 20 godina ugrožena.
"Ne treba zaboraviti da je Srbija bila prva evropska zemlja,
koja je ozbiljno bila ugrožena islamskim terorizmom, a tim aktivnostima
nama je oduzet deo teritorije", rekao je Dragišić.On je ocenio da su naša policija i službe bezbednosti do sada postigli
značajne rezultatae u borbi protiv terorizma, pa smo postali uvaženi kao
deo međunarodne protivterorističke koalicije.
Dragišić smatra da ipak nema razloga za paniku, ali da treba da budemo oprezni i svesni da se teroristički napadi mogu dogoditi i nama.
On smatra da su važne mere, koje mogu biti preventivne i represivne, s tim
što preventivne nisu odmah vidljive, ali su bolje jer daju rezultate na
duži rok. Preventivne mere su održavanje dobrih odnosa sa islamskim
zemljama, razvoj dobrog međukonfesionalnog dijaloga i obrazovanje
mladih muslimana.
Represivne mere podrazmevaju ujednačavanje krivičnog zakonodavstva u svetu, a Srbija je već uvela u
svoje zakonodavstvo i terorizam, a potrebno je obezbediti i dobre
obaveštajne službe.
Dragišić smatra da najava terorističkih napada u Francuskoj, Nemačkoj i Belgiji jeste logična
posledica posle prvog na satirični časopis u Parizu, jer ih je on podstakao.
Sada je važno da se sa borbom protiv terorizma vodi i borba protiv islamofobije, jer treba imati u vidu da su napadima
islamskih terorista upravo najviše ugroženi muslimani iz zemalja, gde
je islam preovalđujuća religija, kazao je Dragišić.
n je naveo da u Iraku svakog dana pogine onoliko ljudi koliko je izgubilo
život i u Parizu, a da u Nigeriji organizacija Boko Haram svakodnevno
ubioje od 10 do 15 ljudi. To demantuje tezu turskog predsednika da je
ovde reč o sukobu civilizacija, zaključio je Dragišić.

Dragišić: Srbija je više baza za islamske teroriste, a manje meta | Društvo | Novosti.rs

Kakva je to Treća Srbija?

 

1. Kakva je to Treća Srbija za koju se zalažete?

2. Zašto građani treba da glasaju baš za vas?

3. Koji rezultat na izborima očekujete?

4. Kakva su očekivanja u Beogradu, jer ste i tu predali listu?

5. Da li ste sa nekim već razgovorali o koaliciji i čija vam je politika najbliža?

* * * * * * * * * * * * * *

1. To je Srbija u kojoj politika služi građanima, a ne građani politici. U
kojoj sistem pomaže, a ne koči vredne i gde ih prepoznaje kao prioritet,
a ne kao grešku. Gde znamo šta nam je nacionalni interes, što sada nije
slučaj i u kojoj je taj nacionalni interes iznad svih podela i razlika.

2. Mi politiku ne vodimo preko istraživanja javnog mnjenja, demagogije i
populizma, već preko ideje, programa i ljudi. Kandidujemo program
ekonomskog patriotizma koji se zasniva na energetskoj stabilnosti kroz
projekte „Južni tok“, „Đerdap 3“ i izgradnji gasnih energana, promeni
Zakona o bankarskom sistemu i podršci proizvodnji zdrave hrane. Tri
noseća stuba naše politike su porodica, obrazovanje i rad.

3. Znamo da su ljudi u Srbiji vredni, dobri i čestiti i da predstavljaju tihu
većinu našeg naroda koju, nažalost, niko osim Treće Srbije ne zastupa.
Ne treba nam drugi narod, već drugačija država koja će biti oblikovana
po meri tih vrednih ljudi, a ne po pravilima agresivne partijske manjine
koja se drži one da što je Srbiji gore, to je njima bolje. Sigurni smo
da će ti vredni ljudi prepoznati naš program i ideju i da ćemo zato
imati dobar rezultat.

4. Zalažemo se za debeogradizaciju Srbije i beogradizaciju Beograda. Taj proces
„beogradizacije“ znači projekte, ideje i ljude koje bi prestonici
vratili prepoznatljiv duh i brendirale ga kao grad kulture i
stvaralaštva, umesto aktuelne „bordelizacije“, gde se kao najveća
vrednost nameće lažna slika jeftinih žena, pića i provoda.

5. Trećoj Srbiji je prvenstveni cilj da vredni ljudi imaju glas i reprezenta u
parlamentu, a ne isključivo vlast, fotelje i resore. Eventualne
koalicije zavisiće od programa, strategije i ljudi koji su kandidovani
da te programe sprovedu.

Aleksandar Protić

Govornica: Aleksandar Protić | Politika | Novosti.rs

БОГОЈАВЉЕЊЕ У БЕОГРАДУ, 1993./ Александар Лукић

Празни излози продавница,

такорећи стаклене баште Београда

нас очекују.

Из дворишта неке основне школе кроз зидове

цури рецитал младе ученице, њене ножице су се једва

увукле одјутрос у доколенице.

То  је само молитва песника

из обавезне школске лектире.

Јануар, а зима ломи прсте грана

по дрвећу. У студентском парку,

по снегу падају малић и домалић одреда.

На њих неће више никад да слећу

чешљугари,  ко за тим мари.

У свом атељеу сликар добро ушушкан

са ћебетом пребаченим преко рамена

оставља кичицу, кроз прозор гледа

како се пари нека обична куја,

и како јој се на мразу пуше леђа.

Добро напаљен призором псеће свадбе, сликар,

та топовњача актуелног режима

у атељеу не скида бере са главе.

Истина о многим догађајима, касни, то добро знате,

мишеви- српски писци – част изузецима. Цветовима

које гледах убране, до часа када свену.

Већ неколико година носим исте ципеле по улицама Београда,

а ни снег да их улепша нити одагна тако ружна платна

стварности не може. О, Боже, како да ти се жалим невидљивом?

Имам таман толико цвоњака у џепу да залијем пивом,

жалопојку. Какву жалопојку – крик.

О, да, да, да.Та добро знам: У Савезу писаца успева трик

са камуфлажом чудовишта. Нек те не чуди

да крик тек тамо као и речи не вреди ништа

тамо обитавају (каријер)исти. Млака говна данашњице.

Бабурасти црвени носеви - украси наше књижевности.

Некако данашње Богојављење поприма врашки изглед.

Поледица, па хајд назад ако смеш у шетњу около.

Међу полицајцима збијеним испод неке настрешнице

влада атмосфера стрижено – кошено,

једни би да крену у протест на владу –

а други лојални би да стоје у месту.

У самом трбуху престонице становници гладују,

на Богојављење, мој брат узима печено парче

беле бундеве, вади га дотад увијеног у тзв.

Културни додатак „Политике“. Седа напрасно оседео

на столицу и мљацка залогај за залогајем.

Рат је беснео још увек и млео људско месо

већина је ћутала да је од гласа зло не задеси

мој издавач „Просвета“ се пишманио да објави књигу

са брижним образложењем уредника двометраша,

да ето он то чини да би ми сачувао главу.

У Чика Љубиној улици, бејах сетан,

мало је то рећи. Гледао сам девојчицу са уплетеним кикама,

просјакињу, уснулу гледах њу како мирно спава

упркос мразу близу прага националног издавача.

Маглу и облаке је тад изненада потерао ветар и на тело

девојчице се сручио пљусак сунчеве светлости.

Богојављење се пробило до ње.

1993. је година, данас, овде.

Ја помишљам да умрем уместо Тебе Боже.

Уместо оне драге напуштене девојчице.

Моја смрт свакако не би била догађај

у овом невеселом крају, нити достојна Богојављења.

PISMO MARIJI / Mensur ĆATIĆ

neka se mlada žena sinoć

uselila u moje pjesme

i rekao sam odmah, gospođice

to nisam pisao za vas

i vrtio sam glavom ovako..

ne, ovako kao limeni

horoz na krovu

kad mu vjetar zapuše

u hladan kljun

ali ona se samo okrenula

i zažmurila, pokrijte me nečim, rekla

kao da oduvijek živi tu

i sve ću vam ispričati

kad se probudim

pokrio sam je tvojim kaputom, Marija

...

draga Marija

pišem ti možda samo

kako se u duboku šumu

ranjeno vraća odraslo lane

misleći da je smrt vučica mlada

koju je snilo poljubiti nekad..

pišem ti jer ne znam kad smo se sreli prvi put

i zato nikome nikada ne pričam o tebi

samo se sjećam

sjećam se da je nebo bilo tako plavo

prozirno i duboko

da sam golim okom vidio veneru

i bosim nogama krenuo plesati za njom

i onda smo se okretali  i okretali

(znam da se sada smiješ)

u smjeru posve suprotnom od razuma

sve dok nisam ugledao tvoje oči

i shvatio da stojiš ispred mene

da si se vratila

pišem ti zato što je padala kiša

i miriše i sada ozon

kao da je nebo opralo zube

pišem ti jer sada slutim u isto vrijeme

i poljubac i smrt

...

pišem ti jer se sjećam vremena

kad nismo mogli spavati

koliko je gromoglasno noću beharala

naša trešnja u susjedstvu

a jučer su me jedva probudili na ulici

dok sam šetao, neki demonstranti

uzvikivali su:Sloboda, Mir, pjevali

i ja sam vikao iz sveg glasa

Marija, Marija..

...

Marija, pišem ti kao čovjek

koji je odlijepio

( i znam da se sada opet smiješ)

koji je odlijepio markicu

(sada se i ja smijem)

sa tvoga pisma

(i stavljam ga na grudi)

stavio je na jezik

i tako te prvi puta poljubio

pišem ti jer su tvoje usne

bile jedino mjesto

gdje je čovjek mogao poljubiti svemir

....

pišem ti jer sam jutros stao nogom na nebo

nakislo u lavor na sredini moje sobe

pišem ti za sve ono vrijeme

koje sam proveo u kraljevskom apartmanu tvojih očiju

gdje je nebo bilo kao hotel sa pet zvjezdica

i kad mjesec bješe plavi luster

u našoj sobi

...

i jutros mi je jedno dijete

smiješeći se kroz prozor

s tobom obećalo vječnost

...

pišem ti jer sam se jučer pokušao ubiti

i ne znam koliko sam uspio

ti ne znaš kakva je željeznička stanica u sarajevu

i da svakome ko čeka voz duže od pola sata

raznese dušu do sibira i svinojušća

čekao sam te tri sata

i onda svoje tijelo pustio kao papirni brodić

niz kranjčevićevu ulicu

a on je s jedne terase preko puta vojne bolnice

potpuno go vikao onu svoju pjesmu

o zadnjem čovjeku

i prstima mi pokazivao da sam lud

pišem ti da mi kažeš

ko ti sada ovo piše

i ne mogu ti puno pomoći

sudeći po tome kako je mirisao zrak

iz tvojih grudi kojeg sam krišom udisao

dok si spavala

ljubavi, došao sam iz neke libijske pustinje

gdje rastu bijele ruže

i često pada snijeg

...

pišem ti jer voda i vrijeme

ponekad isperu pijesak i mulj

s izgubljenoga grumenja sreće

i život se ukaže kao sjajna

zlatonosna rijeka

kao tvoja kosa

čak i tvoje nevjerstvo sada vihori

kao crvena zastava sa cijenom

koju smo morali platiti

da vidimo taj sjaj

i dodirnemo veličanstveno

kamenje i breze pod ovim nebom

pišem ti zato što sada znam

da tvoj osmijeh ne mora imati

nikakvog drugog smisla

osim topline i svjetla

pišem ti zato što mi je hladno

i ne mogu više ugrijati ruke

O Marija, ja bijah samo planinski vjetar

što stoljećima ne znade biti tužan

sluteći dušu ranjene žednu

i košute kao mirise planinskih trava

u njihovim časima umirućim

sjeti se: vjerujem u osunčani

krevet u beskrajnom polju sibirskog

nježnog cvijeća...i ti voliš oskoruše

nar, jagode, puding, ptice su plave

vjetar treperi u predvečerje

i od silne želje nam zastaje dah

sjeti se Marija, u našoj ljubavi

ptice su se igrale sa delfinima iz pjesama

i bljesnuće taj ljepši, vječni svijet

ali ja ću i tada plakati znam

za tvojim prstima tankim

iskrivljenim od studeni

pišem ti jer me sada bole oči

pišem ti jer ne znam gdje si

i ne samo u proljeće, zbog sunca i neba

pišem ti zato što tek sada znam

da ženu sa tako lahkim kostima

treba uvijek držati za ruku

...

neće moći još dugo svici

gorjeti ovu noć

nit zvijezde

dan iz tvoga oka

i ne moraš ovo čitati do kraja

nađi neko lijepo mjesto

u ovome pismu

ili pored naše rijeke

u tvojoj ruci

od mene nebo

kad ostane prazno

i dugo očima raširenim ti

zamišljaj da sada sam ja

onaj što imasmo nekad sjajni

otkinuti vjetrom i plavi, plavi

što letješe zmaj od lahke trske

...

pišem ti jer vjerujem da opet možemo

naći neki jeftin polupansion

kakav je bila ova planeta

ali nemam više nikakvu jasnu ideju

ti odluči gdje ćemo dalje

*

KRUG

Dali su mi da nacrtam čovjeka.

Olovku i papir.Evo ti podmetni: knjiga sa tvrdim koricama.

Svukao sam papir na koljeno i počeo crtati u središtu bjeline srce.

Odnekud iz sjene izronio je otac i stavio ruku preko naslonjača.

- Opet pišeš lijevom rukom..curice,rekao je podrugljivo.

Nacrtao sam preko srca rešetke, skoro savršenu kocku.

Kafez. U desnom uglu bjeline mali krug.

Doktor Brajd je rekao da mu pokažem čovjeka i stavio sam prst na sredinu papira.

 Pogledao je ponovo, bez ikakvog izraza na licu.

- Ovo okruglo, stavio je prst pored kruga i okrenuo papir prema meni,

šta je to?

Šta predstavlja taj krug?

- Ne znam, rekao sam. Otac je nestao.

(Semjuel Brajd dugo je radio kao psihijatar a onda, jednog dana,negdje u Baltimoru,

jedan pijani vozač kamiona kasno je primjetio mali žuti autobus koji je vraćao djecu iz škole.

I uzalud bjehu sva znanja iz psihijatrije i psihologije, zalud sve terapije.

Kad je suza nestalo do očiju mu je došla krv i očni kapci su se užarili, postali crveni i slike

od vreline počeše se u očima raspadati. Tako da neko vrijeme bješe i sam pacijent

u našoj ustanovi. Bješe dana kad se činilo da nema  izlaza ali nije imao snage da sebi oduzme

život. Kasnije se ipak nekako pribrao, oporavio, jer bješe jak. Sastajali smo se ponedjeljkom

u njegovom kabinetu, ordinaciji sa mnogo knjiga i velikim prozorom. Dane sam u dnevnik bilježio

naopako, poslije ponedjeljka upisivao nedjelju, potom je dolazila subota. Jedini dan koji je bio

kao kod drugih ljudi bio je ponedjeljak kad sam sretao doktora Brajda. Doktorica Hartman,

njegova žena redovno je bila s nama, ćutala i gledala kroz prozor.)

 -  Pokušajte nacrtati čovjeka koji ima glavu, ruke, noge...Možete li?, pitao je.

Pružio mi je novi list papira. I spustio sam knjigu sa papirom na koljeno. Crtao sam povremeno

pogledavajući u njega ili u sliku njegove obitelji na stolu. Nacrtao sam srce u sredini bjeline

i preko njega rešetke, skoro savršenu kocku sjajnih rešetki.

Kafez.

U lijevom uglu bjeline nacrtao sam mali krug.

- Kad bih samo imao ogledalo, rekao sam i on se okrenuo doktorici Hartman.

Stajala je glavom naslonjena na jedno od krila, odsutna, blijeda i sama kao sjena.

Prozor je bio otvoren, vidik  pružen u nedogled. Dugačke žice između ogromnih dalekovoda

iz daljine su izgledale kao ograda, ponekad kao veliki nepoznati ljudi sa raširenim rukama,

ponekad kao slikovito propisana terapija elektrošokovima.

Jednom sam otišao daleko, na sami kraj, tamo dokle seže pogled doktorice Hartman

i prošao ispod visokih žica. Puhaše jak vjetar i bješe sunčano,

na trenutak izgledalo je da stojim za kormilom naše planete

ali nikakve ograde nema i ništa se nije desilo.

 

_________ Mensur Ćatić (7. juna 1959. u Doboj). pravnik. Životno vezan za Odžak, Modriču ( u njoj završio gomnaziju) ,Doboj, Sarajevo, Banjaluku kao i za neke gradove u Mađarskoj, Poljskoj i Danskoj. Sada živi u Visokom.

Svoje pesme objavljivao je u novosadskom književnom časopisu”Polja” i sarajevskom “Životu”, a prozu u beogradskom časopisu ,,Priča”. Povremeno piše kao kolumnista za hrvatski internet portal “Svijet kulture”.
Za pesničku zbirku “Rutinski zahvat” 2007. god. dobio je drugu nagradu Mak Dizdar na pjesničkoj manifestaciji „Slovo Gorčina” u Stocu.
Izdavačka kuća ,,Zalihica” Sarajevo u oktobru 2008 izdala mu zbirku pjesma ,,Pjesme za drugo mjesto”.
     Videti više: http://www.kul-tim.net/?p=6931

МОЛИТВА У МАЛОЈ ТОПЧИДЕРСКОЈ ЦРКВИ / Исидора Секулић

(одломак)

Црн барјак на зиду једне куће у М.

VIII
Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим
јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина
да сам  као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

(Из ч. Хришћанска мисао, 1940)