БОГОЈАВЉЕЊЕ У БЕОГРАДУ, 1993./ Александар Лукић

Празни излози продавница,

такорећи стаклене баште Београда

нас очекују.

Из дворишта неке основне школе кроз зидове

цури рецитал младе ученице, њене ножице су се једва

увукле одјутрос у доколенице.

То  је само молитва песника

из обавезне школске лектире.

Јануар, а зима ломи прсте грана

по дрвећу. У студентском парку,

по снегу падају малић и домалић одреда.

На њих неће више никад да слећу

чешљугари,  ко за тим мари.

У свом атељеу сликар добро ушушкан

са ћебетом пребаченим преко рамена

оставља кичицу, кроз прозор гледа

како се пари нека обична куја,

и како јој се на мразу пуше леђа.

Добро напаљен призором псеће свадбе, сликар,

та топовњача актуелног режима

у атељеу не скида бере са главе.

Истина о многим догађајима, касни, то добро знате,

мишеви- српски писци – част изузецима. Цветовима

које гледах убране, до часа када свену.

Већ неколико година носим исте ципеле по улицама Београда,

а ни снег да их улепша нити одагна тако ружна платна

стварности не може. О, Боже, како да ти се жалим невидљивом?

Имам таман толико цвоњака у џепу да залијем пивом,

жалопојку. Какву жалопојку – крик.

О, да, да, да.Та добро знам: У Савезу писаца успева трик

са камуфлажом чудовишта. Нек те не чуди

да крик тек тамо као и речи не вреди ништа

тамо обитавају (каријер)исти. Млака говна данашњице.

Бабурасти црвени носеви - украси наше књижевности.

Некако данашње Богојављење поприма врашки изглед.

Поледица, па хајд назад ако смеш у шетњу около.

Међу полицајцима збијеним испод неке настрешнице

влада атмосфера стрижено – кошено,

једни би да крену у протест на владу –

а други лојални би да стоје у месту.

У самом трбуху престонице становници гладују,

на Богојављење, мој брат узима печено парче

беле бундеве, вади га дотад увијеног у тзв.

Културни додатак „Политике“. Седа напрасно оседео

на столицу и мљацка залогај за залогајем.

Рат је беснео још увек и млео људско месо

већина је ћутала да је од гласа зло не задеси

мој издавач „Просвета“ се пишманио да објави књигу

са брижним образложењем уредника двометраша,

да ето он то чини да би ми сачувао главу.

У Чика Љубиној улици, бејах сетан,

мало је то рећи. Гледао сам девојчицу са уплетеним кикама,

просјакињу, уснулу гледах њу како мирно спава

упркос мразу близу прага националног издавача.

Маглу и облаке је тад изненада потерао ветар и на тело

девојчице се сручио пљусак сунчеве светлости.

Богојављење се пробило до ње.

1993. је година, данас, овде.

Ја помишљам да умрем уместо Тебе Боже.

Уместо оне драге напуштене девојчице.

Моја смрт свакако не би била догађај

у овом невеселом крају, нити достојна Богојављења.