УМЕТНОСТ И ГРАНИЦЕ

 

Шта се променило последњих 200 година?

 

 

Извод из „Оптужнице Господина Пинара (Pinard), царског тужиоца“, на суђењу Бодлеровом „Цвећу зла“

„Судски гонити једну књигу због увреде јавног морала увек је осетљива ствар. Ако судско гоњење не дарезултата, писац постиже успех, то га готовоподиже на пиједестал;он тријумфује и, у односу на њега, , постигнутје само привид гоњења.

Додајем да у овом случају писац стиже пред вас под заштитом књижевника од вредности, озбиљних критичара чије сведочење компликује задатак правобранилаштва.

Па ипак, господо, ја не оклевам да га испуним.Ми нећемо судити човеку, већ његовом делу; мене не занима исход мера гоњења, већ само питања да ли је оно основано.

Шарл Бодлер не припада некој школи. Он је самоникао. Његово начело, његоватеорија је да све наслика, да све разголити.Он ће копати у најскривенијим кутовима људске природе да би то изразио, он ће постићи снажне и упечатљиве тонове и претераће нарочито у приказивању њених грусних страна; преувеличаће прекосваке мере да би створио утисак, сензацију. Он тако чини , могло би се рећи, , противтежу класичном, уобичајеном, што је необично монотоно и што се покорва једино вештачким правилима.

Судија није књижевни критичар позван да се изјасни о супротним начинимаоцењивања уметности и уметничког стварања. Он није ту да пресуђује о уметничким школама, већ му је законодавац поверио одређену дужност: законодавац је у нашим законици забележио преступ против јавног морала, казнио је тај преступ одређеним казнама, дао је судској власти дискреционо право да установи да ли је тај морал повређен, да ли је граница прекорачена. Судија је стражар који не сме да дозволи да се пређе та граница. Ето то је његов задатак...“ итд. (Извор:Сабрана дела Шарла Бодлера / СВЕТИОНЦИ ИНТИМНИ ДНЕВНИЦИ – Наодна књига, Београд, 1979, стр. 333-334)

Господин Пинар је најједноставније могуће веома убедљиво показао у својој оптужници да се није много тога променило ни на западу ни на истоку, када би се дошло до сагласности властодржаца да неком уметнику или његовом слободоумљу пресуде.

Иста реторика је добила свој образац који се користи деценијама и у Француској, Русији или на другим местима,па и у бившој СФРЈ. (Сетите се случаја суђења песнику Г. Ђогу.)

Да је жив данас Бодлер, добио би по прстима, забранили би га у име споменутог обрасца.

   2. октобар 2021.     Б. Т.

...