..
..
Захваљујући албумима слика (чувају се у тзв. првој соби - соби мог рођења), налетео сам на једну од фотографија из осамдесетих година двадесетог века. Тако је изгледало тзв. прво двориште са баштом (сада већ покојних Михаила и Наталије Лукић, наших родитеља). Михаило је деведесетих година минулог века бетонирао цело прво двориште, оно испред Велике магазе. На овој слици се види, како је то двориште изгледало, пре бетонирања. Тада је постојала само бетонска стаза оивичена редом шимшира. Сада је читаво двориште бетонирано и изгледа сасвим другачије (виноград и башта су остали само у доњем делу дворишта), остало је бетон, који у дане тзв. лициферских афричких или харповских климатских експеримената кад се усија зна да подигне температуру и на 70 степени... На месту, у горњем делу дворишта испред саме Вел. магазе где се види јела (која се осушила) данас је изникла дивља трешња, која ове године није стигла ни да процвета...Тамо на тој слици, испод лукова магазе, види се лице мог млађег брата, али не баш сасвим јасно... Фотографије треба чувати, јер су много верније од памћења и одлично пркосе забораву... (Крајем јула 2017, Мишљеновац)
..
Захваљујући албумима слика (чувају се у тзв. првој соби - соби мог рођења), налетео сам на једну од фотографија из осамдесетих година двадесетог века. Тако је изгледало тзв. прво двориште са баштом (сада већ покојних Михаила и Наталије Лукић, наших родитеља). Михаило је деведесетих година минулог века бетонирао цело прво двориште, оно испред Велике магазе. На овој слици се види, како је то двориште изгледало, пре бетонирања. Тада је постојала само бетонска стаза оивичена редом шимшира. Сада је читаво двориште бетонирано и изгледа сасвим другачије (виноград и башта су остали само у доњем делу дворишта), остало је бетон, који у дане тзв. лициферских афричких или харповских климатских експеримената кад се усија зна да подигне температуру и на 70 степени... На месту, у горњем делу дворишта испред саме Вел. магазе где се види јела (која се осушила) данас је изникла дивља трешња, која ове године није стигла ни да процвета...Тамо на тој слици, испод лукова магазе, види се лице мог млађег брата, али не баш сасвим јасно... Фотографије треба чувати, јер су много верније од памћења и одлично пркосе забораву... (Крајем јула 2017, Мишљеновац)
Нема коментара:
Постави коментар