КРУГ ПОСЛЕДЊЕ СФЕРЕ

 

НА МИХОЉДАН 2021.

Какво кишно јутро, хладно, јесење,

нимало налик на она благотворна,

што су се привукла давно у време студија

- дивна, сунчана, и натопљена тугом

љубави – и опроштаја са свим, који убија.

После прве љубави дође временом друга,

трећа... Четврта. Све их нешто нагриза

као црви у шанцу крај пута неку стрвину.

И зато се, можда, никада не примакох,

тој неопходној суштинској црти

између љубави потоње и прве?

Иако сам јој био врло близу често

после буђења у оваква кишна јутра.

Сличност и разлика постоје – не у имену,

судбини, смицалицама, грешкама, смрти.

Велико је растојање између зреле жене

коју је живот начео још док је била мала,

и тамо неке каћиперке, татине мезимице.

Бубуљичаве, умишљене гимназијалке,

маловарошанке која тражи … као и куја

млада пред парење неког мајмуна,

дрског, и напаљеног. Бабуна,..

И као каква чигра која се заврти

брзинама које могу да престигну и смрве

гранате и гранит, стене и челик,

кад у магновењу приђем ближе, блесне

разлика, дубок понор, непремостив јаз

између оне прве, скоро заборављене, прелесне,

обесне, и неописаног искуства ове потоње.

Обе је спајао неки, чини ми се, фатум.

Да ли то беше несавршенство женства,

или само апсурд и пут до савршенства?

Или је у томе било скривено много тога?

Пустиња погрешног откључавања,

пустиња безгранична, без Бога?

Изврстан терен празнине… Алкохол?

Не, не. Не бацам на своје љубави камен!

Опростио сам им на крају, Благословио.

И нека тако буде заувек. Амен!

Бог ми је послао та два искуства,

прво – јоргована, и потоње ђурђевка,

са неком намером коју је морао имати јасну -

да могу да знам зашто! Да бих, можда, могао

схватити љубав уопште, да бих могао касну

(потоњу) разумети из дубоког бола прве?

Да бих, на крају крајева, стигао до праве

љубави, до блаженства – не прелести,

и затим се запутио према Светлости?…

Бог ми је послао и бол потоње љубави,

и јад те жене без завичаја, уточишта,

и помирења – да ипак пођубри туђину,

сама као што је и бачена у свет без љубави,

и да не буде више распета између севера и југа,

између демона и тишине језера, који снагом

матице и лепотом гутају све. Да уништавајући себе

спаси неког другог, можда мене… - Хвала!

(На нетраженом поклону). То је ипак жртва,

која не може бити налог Бога! То је истина

која ће остати несхваћена...И то је било тако

од почетка, мада мутно. И тако ће бити

до краја… И тако је та љубав постала мртва,

и невероватна, и пре него што је умрла...

 

 Куршумлија. Југ Србије. Беле цркве

Из Необјављених рукописа